Свети Старац Порфирије: О вјечности

 

Смрти празнујемо умртвљење

 

Свето Писмо у цјелини прожето је духом вјечности. Бог је вјечан и створио је да и нас учини вјечнима, да нас удостоји да будемо причасници Његовога вјечног Царства већ овдје, на земљи, ако желимо да живимо у Богу, и у вјекове вјекова.

Црква нас непрестано подсјећа на вјечност кроз свете тајне, кроз богослужења, кроз тропаре и свештене химне, а нарочито кроз свету тајну Божанске Евхаристије. У часу када се причешћујемо, свештеник свакоме од нас упућује молитвену жељу: “на отпуштење грјехова и на живот вјечни“.

Отац Ананија: Оставимо нашу дјецу и нашу безбедност Богу

 Оставимо и нашу дјецу и нашу бездјетност Богу

Неки људи, наша браћа, брачни парови, жале се:

„Немам“, кажу, „дјеце. А други их имају тако лако. А неки их чак и одбацују.“ И тако даље. То је истина.

Али треба да знамо и нешто друго:

и имати дјецу и немати дјеце крст је! Крст је! Крст је!

Узимаш једну невину душу, коју ти Бог повјерава, и позван си да је одгајаш. И то не само њено тијело. Тијело је лако: даш мало млијека, даш још понешто… Али душу?

Димостенис Михопулос: Модерност и помјерање средишта

 

Модерност и помјерање средишта: Од средства ка систему – аутономизација новца

Журнал

Published: 25. април, 2026.

SHARE

Пише: Димостенис Михопoлос

Превод: Никола Гачевић, свештеник

Модерност је тумачена на многе начине. Описивана је као научни напредак, као политичка еманципација, као ширење тржишта, као преображај у знању и у власти. Па ипак, упркос тој разноврсности тумачења, остаје основна тешкоћа да се поуздано одреди средиште самога феномена.

Шта је оно што модерност изражава као јединствену цјелину?

Свети старац Амфилохије Макрис и Митроплит Амфилохије Радовић

 

Свети Старац Амфилохије са Патмоса и Митроплит Амфилохије Радовић 

Када сам први пут дошао у Грчку, 1966–67. године, отишао сам на Патмос и сусрео старца Амфилохија Макриса.

То је била још један велики благослов Божији дарован мени.

Управо је он постао повод да ми отац Јустин Поповић да и мени име Амфилохије.

Тако нас и тај догађај духовно повезује.

Митрополит Солуна Филотеј: Захтијевање или предавање

 

 

 

Митрополит Солуна Филотеј

 

Захтијевање или предавање?

 

У јеванђелском читању Пете Недеље Великог поста (Мк. 10, 32–45), Христове ријечи упућене Његовим ученицима,  „Не знате шта иштете“ (Мк 10, 38), откривају једну непролазну истину: човјек често моли и тражи без истинског разумијевања и унутрашњег расуђивања, не увиђајући, дакле, последице сопствених жеља.

Филотеј: Љубав која суди свијету

 

Митроплит Солуна Филотеј

Љубав која суди свијету

Јеванђелски одјељак Недеље Месопусне (Прича о Страшном суду, по Матеју 25, 31–46) показује нам Христа не као строгог судију који пребројава преступе, него као Цара љубави који открива истину људских срдаца. Мјерило суда је једноставно и потресно: „Огладњех, и дадосте ми да једем…“

Филотеј митроплит Солуна: Наш Бог- један отворени загрљај

 

Филотеј Митроплит Солуна

 

Наш Бог — један отворени загрљај

 

Јеванђелски одјељак, прича о Блудном сину (Лк. 15, 11–32) убраја се међу најпотресније и најутјешније ријечи Светог Јеванђеља.

Није једноставно причи о породичном раскиду и помирењу; она у дубини открива срце Бога Оца и Његову безусловну љубав према сваком човјеку.

Овом причом Христос нам открива да, ма колико се човјек удаљио, ма колико се „изгубио“, пут повратка увијек остаје отворен.

Василије Гондикакис: Прича о блудном сину- свједочанство екстатичне Божије љубави

 

Архимандрит Василије (Гондикакис):

Прича о блудном сину – сведочанство екстатичне Божије љубави 

Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима.

Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама).

Митрополит Солуна Филотеј: Када се срце смири и спусти

 

Филотеј Митрополит Солуна

 

Недеља о Царинику и Фарисеју

Када се срце смири

 

Јеванђелски одломак о Царинику и Фарисеју (Лк. 18, 10–14), којим почиње Триод[1], не представља само поучну причу; он дјелује као огледало пред које смо позвани да станемо, не да бисмо посматрали друге, него да бисмо сагледали себе.

У средишту приче стоји реченица Фарисеја: „Хвала ти што нисам као остали људи“ (Лк. 18, 11).
Ријечи изречене прије толико вјекова, које, међутим, и данас звуче изузетно познато, често прерушене у своју савремену верзију: „срећом, нисам као он“.

Митрополит Пергама проф.др. Јован Зизјулас: Смирење (Недеља о Царинику и Фарисеју)

 

Митрополит пергамски др. Јован Зизјулас

 

Недеља о Царинику и Фарисеју (Лк. 18, 10-14)

 

СМИРЕЊЕ

 

Атеизам није феномен који се односи само на оне који одбацују Бога. То важи и за оне који исповиједају вјеру у Бога. Атеизам је када се човјек ослања на сопствене снаге и сопствену вриједност, када има самодовољност и независност у односу на Бога и вјерује да се може спасити искључиво својим снагама.

Човјек је створен од Бога да би био у сталном заједништву с Њим, а трагедија човјечанства почиње оног тренутка када је први човјек повјеровао да може да постоји без заједнице са Богом. Од тренутка када је самог себе прогласио богом. Од тог тренутка човјек се осамосталио, стекао је своју самодовољност и на тај начин рекао Богу: „Не требаш ми, ја својим сопственим снагама могу да наставим и успијем.“

Митрополит Филотеј: Од обичне воде ка Духу Светом

Митрополит Солуна Филотеј

Од обичне воде ка Духу Светом

У јеванђелском одељку који се чита у недељу пред Богојављење (Мк 1, 1–8) описује се присуство Светог Јована Претече на ријеци Јордану и крштење које је он вршио над мноштвом људи.

То крштење представља једну од најснажнијих теолошких праслика црквеног живота. У самом средишту проповиједи Претече одјекује ријеч: „Ја вас крстих водом, а Он ће вас крстити Духом Светим“ (Мк 1, 8).

Василиос Гондикакис

 

Сјећам се једне старице Гркиње… у Марсеју.

Радила је у једном ресторану.

Остарила је, примила пензију и живјела у своме дому.

Једном ми је рекла:

„Многи ме сада жале и говоре ми: ‘Кир-Катина, шта радиш сада, сама?’

Али ја желим да вам кажем ово: сада, када сам сама, проживљавам најбоље раздобље свога живота, јер непрестано изговарам молитву: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме’, а уједно читам и житија светих.“

Тако видимо, с једне стране, неког човјека који има све, а нема воље да живи.

А с друге стране, кир-Катину — прогнану из Цариграда, удовицу, саму у једној маленој собици — која осјећа да се налази усред раја.

То је оно што дарује Православна Црква.

Јер не само да човјек може осјетљиво и правилно да се радује благословима живота, него је могуће да у себи носи ону унутарњу осјетљивост и радост која се подсмијева самој смрти.

о. Василије Гондикакис

Никола Г.

Митрополит Агатангел: Гоњење и мучеништво

 

Митроплит Фанарски Агатангел (Генерални Директор „Апостолики Дјаконија“)

Гоњење и мучеништво

Јеванђелски одељак (Матеј 2. 13-23) који се чита у недељу после Рождества Христовог, казује да се Анђео Господњи јавио Јосифу у сну и заповиједио му да узме новорођено Дијете и Његову Мајку и да се склони у Египат, јер је Ирод намеравао да потражи Христа како би Га убио.

Најприје треба рећи да „борбени“, односно непријатељски, став према Исусу Христу и Цркви није нова појава. Он је постојао одувијек.

У суштини, православни етос јесте крсни етос. И заиста је немогуће да искључиво силом нашег разума изразимо богатство крсног пута који нам Бог шаље. Та чињеница прогона, која се кроз историју свијета непрестано понавља, поставља пред нас једно питање које често захтијева јасан и недвосмислен одговор: како човјек треба да се односи према прогонима овога свијета?