Димостенис Михопулос: Од философа до економисте

 

Од философа до економисте
Како доминантно поље мишљења сваке епохе открива средиште њене цивилизације

Пише: Димостенис Михопулос

Превео: Никола Гачевић

Извор: zurnal.me

Свака велика историјска епоха изњедри своје властито, преовлађујуће поље мишљења. Не ради се једноставно о некој академској склоности нити о уској стручној специјализацији. Средишње подручје мишљења сваке цивилизације открива начин на који она схвата човјека, друштво и саму стварност. Оно показује шта та цивилизација сматра средиштем свијета и која истина служи као темељ и ослонац њеног заједничког живота.

У древној васељени (οἰκουμένη) тежиште духовног и интелектуалног живота налазило се у философији. Философ није био нека маргинална умна фигура, одвојена од друштва, већ човјек који је настојао да протумачи биће, поредак свијета и мјесто човјека у њему. Мисао се кретала око питања истине, начела свијета, космичке хармоније и смисла полиса, односно друштвеног живота.

Сам град (ή πόλη), односно држава, схватан је као одраз једног дубљег поретка. Платон трага за праведном државом не као за техничким системом управљања, већ као за изразом хармоније између душе и свијета. Аристотел човјека назива „политичким бићем“ (πολιτικόν ζῷον), јер друштво није тек споразум заснован на интересу, него природно испуњење и остварење људског постојања. Стога философија дјелује као средиште око којег се организује читав културни и цивилизацијски живот, јер се трагање за истином сматра најузвишенијом људском дјелатношћу.

Са појавом хришћанског свијета долази до помјерања средишта. Теологија преузима улогу главног тумачећег оквира стварности. Историја се више не схвата као бескрајни круг успона и падова, већ као пут који има смисао, почетак и циљ. Вријеме постаје историја спасења.

Ово помјерање представља догађај од свјетскоисторијског значаја. Личност задобија средишње мјесто у разумијевању човјека и свијета. Човјек се више не тумачи првенствено као разумно или политичко биће, већ као постојање призвано на однос, општење и заједницу. Истина више није нека апстрактна идеја, него личносна стварност. Заједница, са своје стране, престаје да почива искључиво на заједничком поријеклу или на законском поретку, него се утемељује на заједници личности, на њиховом међусобном односу и љубави.

Зато теолог постаје личност која изражава најдубљу духовну подлогу своје епохе. Не ради се о уско схваћеној „религијској“ улози, у савременом значењу те ријечи. Теологија дјелује као свеобухватни оквир за тумачење свијета, политике, историје и смисла људског живота. Архитектура, умјетност, политика и цјелокупно друштвено устројство обликују се унутар тог теолошког средишта.

Модерно доба доноси ново помјерање. Средишње мјесто сада припада политичком философу и теоретичару друштвеног уговора. Од Hobbes (Томас Хобс) и Locke (Џон Лок) до Rousseau (Жан Жак Русо), човјек почиње да се схвата првенствено као аутономна индивидуа. Друштво се више не посматра као природна или органска заједница, већ као плод споразума између појединачних јединица вођених сопственим интересима.

Ова промјена корјенито мијења природу политике. Политика постепено престаје да се сматра трагањем за општим добром и претвара се у механизам управљања супротстављеним жељама. Држава дјелује као гарант права, уговора и индивидуалних слобода. Слобода се схвата првенствено као ослобађање појединца од сваке претходно постојеће хијерархије, традиције или везе са заједницом.

У савременом добу одиграва се још дубља промјена. Улогу средишњег мислиоца више не заузима ни философ, ни теолог, па чак ни политички теоретичар. Ту улогу сада заузима економиста.

То не значи једноставно да је економија (οἰκονομία) стекла већи значај. То значи нешто много дубље. Значи да је читава цивилизација почела да тумачи човјека, друштво и историју кроз економске категорије.

Човјек се сада представља првенствено као јединица производње и потрошње. Слобода се поистовјећује са могућношћу избора на тржишту. Напредак се мјери готово искључиво показатељима развоја, учинка и пораста потрошње. Успјех друштава процјењује се на основу бруто домаћег производа (БДП-а), токова капитала, кредитног рејтинга и берзанских индекса.

Чак се и језик мијења. Грађани се претварају у „људски капитал“. Образовање се схвата као „инвестирање у вјештине“. Друштво се вреднује према критеријумима продуктивности. Политичка расправа своди се на питања тржишта, инвестиција, подстицаја и технократског управљања.

Унутар оваквог оквира, економија престаје да буде средство и претвара се у онтологију. Она више не дјелује унутар једне цивилизације, него сама постаје оквир унутар којег се схвата стварност. Све што се не може измјерити, постепено се сматра безначајним. Све што не доноси зараду, не доноси учинак (увијек економски), изгледа као да је лишено смисла.

Тако, међутим, почиње да се разграђује сам цивилизацијски поредак. Заједница се повлачи пред појединцем. Жртва бива замијењена интересом. Историјско памћење губи свој значај пред непосредношћу потрошње. Истина се претвара у субјективну склоност, а политика се своди на управљање функционалним системима.

Зато савремена криза није једноставно економска или политичка. Она је криза средишта. Савремени човјек располаже са више средстава него иједна претходна епоха, али се тешко суочава са одговорима на темељна питања (која кад-тад изађу из њега или пред њим). Зашто постоји? Која је сврха друштва? Куда се креће историја?

Свака цивилизација се, на крају, организује око онога што сматра највишом истином. Када је средиште била философија, свијет је трагао за космичким поретком. Када је средиште била теологија, трагао је за смислом историје и за личношћу. Када је средиште пренесено на појединца, друштво се организовало око права и воље.

Данас, када је средиште сведено на економску функцију, човјеку пријети опасност да изгуби не само заједницу него и сам разлог свога постојања. Јер ниједна цивилизација не може дугорочно опстати ако зна само како функционише, али не и зашто постоји.

 

 

 

Никола Гачевић, протопрезвитер: Задушнице уочи Педесетнице (Тројчиндана)

 

Никола Гачевић, протопрезвитер

Задушнице уочи Педесетнице (Тројчиндан)

Христос је, објашњавајући Садукејима тајну васкрсења мртвих, говорио да је Он Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова, те да „није Бог мртвих, него живих“ (Матеј 22, 32).

Слиједећи ово Христово учење, Црква је Хришћане који су се биолошки упокојили сахрањивала изван храма (око храма, у близини), у којем су се савршавале свете Тајне, а нарочито Света Евхаристија, држећи се истине да „су пред Богом сви живи“.

Задушнице и помени за упокојене (када се савршавају на исправан и црквени начин) представљају једно од најдубљих пројављивања тајне Цркве Христове. У Цркви се људи подвизавају да престану бити изоловане јединке, појединачни дијелови и одвојени чланови, те настоје да се сједине у једно Тијело Христово. Да постану браћа. Да постану једно тијело. Да се ослободе распарчаности и подијељености и да задобију цјеловитост. Да живе ријечи Христове молитве упућене Оцу, када се моли за будуће Хришћане (оне који ће повјеровати кроз проповијед апостола): „Да сви једно буду; као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду, да свијет вјерује да си Ме Ти послао“ (Јован 17, 21).

Митроплит Солуна Филотеј: Да буду једно као ми

 

Преузето: zurnal.me

Митроплит Солуна Филотеј

„Да буду једно као ми“ *

Порука Високопреосвећеног Митроплита Солуна г.г. Филотеја о очувању јединства

У јеванђелском одјељку Недјеље Светих Отаца Првог Васељенског Сабора  сусрећемо један од најпотреснијих тренутака Јеванђеља: архијерејску молитву Господњу, непосредно пред Његово страдање. Христос се обраћа Оцу и моли: „Сачувај их у имену Твоме, које си ми дао, да буду једно као Ми“ (Јн. 17, 11). Ова молитва представља духовни завјет Господњи Цркви и открива да јединство није тек обичан људски договор, него учешће у самом начину постојања Бога.

Теодосиос Марзухос: Истина твоја и истина моја

 

Преузето: zurnal.me

Истина твоја и истина моја*

Једнога дана, године 1698, шведска краљица Христина, која је тада већ живјела у Риму, застаде пред једним очаравајућим кипом Бернинија, једног од највећих представника италијанског барока, знаменитог вајара и архитекте који је носио наслов:

„Истина, која се временом открива.“

Стајала је и са дивљењем посматрала то прекрасно и умно дјело великог умјетника, када јој неко рече:

— Видим, Ваше Височанство, да сте поштовалац истине. Нису сви владари такви…

Фотис Схинас: Какво је било схватање Платона и Аристотела о демократији?

 

Фотис Схинас (доктор Философије, писац)

 

Какво је било схватање Платона и Аристотела о демократији?

 

Какво је било мишљење Платона (Πλάτων) и Аристотела (Αριστοτέλης) о демократији њиховог времена?

Оба ова врхунска философа живјела су у V и IV вијеку, у раздобљу када је демократија, иако у извјесној мјери у опадању, ипак била у пуној дјелатној снази.
Какво је било њихово становиште према савременој им демократији? Какво је уопште било њихово гледиште и поимање демократије као облика државног уређења? Да ли су је сматрали идеалним политичким поретком или не? То су питања којим ће се бавити овај наш рад.

Платон је непомирљиви непријатељ демократије. Али зашто?

Свети Старац Порфирије: О вјечности

 

Смрти празнујемо умртвљење

 

Свето Писмо у цјелини прожето је духом вјечности. Бог је вјечан и створио је да и нас учини вјечнима, да нас удостоји да будемо причасници Његовога вјечног Царства већ овдје, на земљи, ако желимо да живимо у Богу, и у вјекове вјекова.

Црква нас непрестано подсјећа на вјечност кроз свете тајне, кроз богослужења, кроз тропаре и свештене химне, а нарочито кроз свету тајну Божанске Евхаристије. У часу када се причешћујемо, свештеник свакоме од нас упућује молитвену жељу: “на отпуштење грјехова и на живот вјечни“.

Отац Ананија: Оставимо нашу дјецу и нашу безбедност Богу

 Оставимо и нашу дјецу и нашу бездјетност Богу

Неки људи, наша браћа, брачни парови, жале се:

„Немам“, кажу, „дјеце. А други их имају тако лако. А неки их чак и одбацују.“ И тако даље. То је истина.

Али треба да знамо и нешто друго:

и имати дјецу и немати дјеце крст је! Крст је! Крст је!

Узимаш једну невину душу, коју ти Бог повјерава, и позван си да је одгајаш. И то не само њено тијело. Тијело је лако: даш мало млијека, даш још понешто… Али душу?

Димостенис Михопулос: Модерност и помјерање средишта

 

Модерност и помјерање средишта: Од средства ка систему – аутономизација новца

Журнал

Published: 25. април, 2026.

SHARE

Пише: Димостенис Михопoлос

Превод: Никола Гачевић, свештеник

Модерност је тумачена на многе начине. Описивана је као научни напредак, као политичка еманципација, као ширење тржишта, као преображај у знању и у власти. Па ипак, упркос тој разноврсности тумачења, остаје основна тешкоћа да се поуздано одреди средиште самога феномена.

Шта је оно што модерност изражава као јединствену цјелину?

Свети старац Амфилохије Макрис и Митроплит Амфилохије Радовић

 

Свети Старац Амфилохије са Патмоса и Митроплит Амфилохије Радовић 

Када сам први пут дошао у Грчку, 1966–67. године, отишао сам на Патмос и сусрео старца Амфилохија Макриса.

То је била још један велики благослов Божији дарован мени.

Управо је он постао повод да ми отац Јустин Поповић да и мени име Амфилохије.

Тако нас и тај догађај духовно повезује.

Митрополит Солуна Филотеј: Захтијевање или предавање

 

 

 

Митрополит Солуна Филотеј

 

Захтијевање или предавање?

 

У јеванђелском читању Пете Недеље Великог поста (Мк. 10, 32–45), Христове ријечи упућене Његовим ученицима,  „Не знате шта иштете“ (Мк 10, 38), откривају једну непролазну истину: човјек често моли и тражи без истинског разумијевања и унутрашњег расуђивања, не увиђајући, дакле, последице сопствених жеља.

Филотеј: Љубав која суди свијету

 

Митроплит Солуна Филотеј

Љубав која суди свијету

Јеванђелски одјељак Недеље Месопусне (Прича о Страшном суду, по Матеју 25, 31–46) показује нам Христа не као строгог судију који пребројава преступе, него као Цара љубави који открива истину људских срдаца. Мјерило суда је једноставно и потресно: „Огладњех, и дадосте ми да једем…“

Филотеј митроплит Солуна: Наш Бог- један отворени загрљај

 

Филотеј Митроплит Солуна

 

Наш Бог — један отворени загрљај

 

Јеванђелски одјељак, прича о Блудном сину (Лк. 15, 11–32) убраја се међу најпотресније и најутјешније ријечи Светог Јеванђеља.

Није једноставно причи о породичном раскиду и помирењу; она у дубини открива срце Бога Оца и Његову безусловну љубав према сваком човјеку.

Овом причом Христос нам открива да, ма колико се човјек удаљио, ма колико се „изгубио“, пут повратка увијек остаје отворен.

Василије Гондикакис: Прича о блудном сину- свједочанство екстатичне Божије љубави

 

Архимандрит Василије (Гондикакис):

Прича о блудном сину – сведочанство екстатичне Божије љубави 

Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима.

Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама).