Отац Ананија: Оставимо нашу дјецу и нашу безбедност Богу

 Оставимо и нашу дјецу и нашу бездјетност Богу

Неки људи, наша браћа, брачни парови, жале се:

„Немам“, кажу, „дјеце. А други их имају тако лако. А неки их чак и одбацују.“ И тако даље. То је истина.

Али треба да знамо и нешто друго:

и имати дјецу и немати дјеце крст је! Крст је! Крст је!

Узимаш једну невину душу, коју ти Бог повјерава, и позван си да је одгајаш. И то не само њено тијело. Тијело је лако: даш мало млијека, даш још понешто… Али душу?

Треба обликовати невини дјечји свијет. Треба се подвизавати око дјетета. Зато се каже: васпитавајући се васпитавајте дјецу.

Шта значи васпитавати? Значи упражњавати подвиг над дјететом.

А шта значи образовати? Ах, како је лијеп наш језик!

Образовати — као да изводиш дијете из његове незрелости (дозволите ми ту игру ријечи). Другим ријечима, образовати дијете значи труд у његовом здравом сазријевању и тако га чиниш способним за живот, за друштво, за Цркву, и изнад свега, како је говорио отац Козма, за Рај.

Да ли је то мало?

То је велико дјело!

Огромна одговорност!

Велики труд!

Родитељи ће бити награђени само од Бога. Само од Бога ће бити награђени! Ко други данас награђује родитеље?!  Сви их угрожавају,  сви им нешто одузимају.  

Дјеца, шта год да изгубе, не могу родитељима исплатити ни камату на оно што су родитељи уложили да их одгаје и, како народ каже, да их подигну и изведу на пут.

Ако пак некоме Бог не подари дјецу, то не значи да је тај недостојан. То ништа не значи. Бог не поступа по нашим људским мјерилима.

И као што је говорио старац Пајсије:

ко нема своју дјецу, нека брине о дјеци разведeних родитеља и о напуштеној дјеци.

И било да имамо дјецу или их немамо, у оба случаја, постоји подвиг.

Шта онда чинимо? Препуштамо се Богу.

Остављамо и нашу дјецу, али и нашу бездјетност, са повјерењем Богу нашем.

И говоримо Му:

„Нека буде воља Твоја.“

Тако су чинили и наши преци. Иако су трпјели и тешко страдали, на крају су имали радост. Увијек су се препуштали Божијој вољи, и на крају су своју тугу претварали у молитву.

о. Ананија

Превео: Никола Гачевић, свештеник