Старац Порфирије: Не треба да се плашимо ни антихриста ни броја 666

 

Старац Порфирије: Не треба да се плашимо ни антихриста ни броја 666

 

Да вам испричам нешто.

Једном ми је рекао:

„Оче Атанасије“, – ухватио ме је чврсто за руку – „ја сам сада слијеп. Моје тјелесне очи више не виде, јер болујем од рака хипофизе. Али зато имам духовне очи и њима видим.

Прије него што одеш, хоћу нешто да ми кажеш. Шта је наш старац Емилијан говорио о броју 666 и о антихристу?“

Било је то оних дана послије чернобиљске катастрофе. Народ је био узнемирен и свакодневно је, у великом броју, одлазио код оца Порфирија, који је живио недалеко од Атине. У страху и недоумици питали су га:

„Шта ће бити? Хоће ли доћи антихрист да нас жигоше бројем 666?“

Тада ме упита:

„Кажи ми, чедо моје, шта старац Емилијан говори о броју 666 и о антихристу?“

Одговорих му:

„Старче, прије неки дан нам је на једном сабрању рекао да не треба да се узнемиравамо. Најважније је да се трудимо да имамо живу заједницу са Христом, а антихристу да не придајемо превелику пажњу, јер ће, у противном, он постати средиште нашег живота, а не Христос.“

Чим је то чуо, ударио је рукама о постељу и узвикнуо:

„Шта кажеш, чедо моје, шта кажеш! Слава Теби, Боже, што најзад нађох једног духовника који се слаже са мном! Ех, чедо моје, шта су све поједини духовници учинили овоме свијету! Узнемирили су душе људи, створили безброј породичних и психичких проблема причама о броју 666. Народ више не може ни да спава; почели су да узимају лијекове за смирење и таблете за спавање само да би могли заспати. Шта је то? Христос то не жели, чедо моје. А да ти кажем још нешто?“

Рекох му:

„Шта, Старче?“

А он ми одговори:

„За нас хришћане, за нас који истински живимо Христа, антихрист не постоји. Реци ми: можеш ли ти да сједнеш на овај кревет на којем ја сада сједим?“

Одговорих:

„Не могу, Старче.“

„А зашто?“

Одговорих:

„Зато што, ако бих сјео на Вас, притиснуо бих Вас.“

Он ме поново упита:

„А када можеш да сједнеш?“

Рекох:

„Када Ви устанете, тада могу ја да сједнем.“

Тада ми рече:

„Управо тако, чедо моје. Тако је и са нашом душом. Када у себи имамо Христа, може ли антихрист доћи и заузети Његово мјесто?

Може ли било која сила, која се противи Христу, ући у душу у којој Он обитава? Зато се данас људи толико плаше антихриста – зато што Христа немају у своме срцу.

Када Христа уселимо у себе, све постаје Рај. Христос је све и у свему. Зато, чедо моје, увијек тако говори људима: када је Христос у нама, ни противника Христовог се не бојимо.“

И пази, да ти кажем нешто. Када би сада дошао сам антихрист са некаквим ласерским уређајем и силом ме жигосао бројем 666, ја се не бих узнемирио. Рећи ћеш ми: ‘Старче, зар то није жиг антихристов?’

Јесте. Али када би ми ласерским зрацима по тијелу исписао и хиљаду неизбрисивих бројева 666, ја се не бих узнемирио.

Зашто? Зато што су, дијете моје, прве мученике бацали пред звијери, а они би се прекрстили и звијери су постајале као јагањци. Бацили би их у море, они би се прекрстили, а море би постајало као копно и они су по њему ходали. Бацали би их у огањ, они би се прекрстили, а огањ се претварао у свјежину. Благословено дијете моје, шта смо ми данас?

Вјерујемо ли у Христа? Вјерујемо ли у силу крснога знамења? Па зашто је Христос сишао међу нас? Није ли дошао да укрепи нашу немоћ?

Тако, дијете моје, реци и старцу. А и ти говори људима да се не плаше антихриста. Ми смо дјеца Христова, ми смо дјеца Цркве.“

То је на мене оставило веома снажан утисак.

Онда ми је додао:

„Да ти кажем нешто?“

„Изволите, старче“, рекох.

„Како је патријарх Димитрије допутовао у Атину?“

„Авионом“, одговорих.

„Добро, знам да је дошао авионом. Није ваљда допливао? Него, с којим је документима допутовао?“

„С пасошем, старче.“

„С грчким или турским?“

„Не знам.“

„Е, још се правиш и паметан! Дошао је с турским пасошем. А знаш ли шта је грб Турске?“

„Не знам, старче.“

„Е, сад си заиста претјерао! Не знаш шта је грб Турске? То је полумјесец. А знаш ли како су Оци наше Цркве називали полумјесец након појаве Мухамеда?“

„Не знам, старче.“

„Е, онда да узмем твоју диплому и поцијепам је! Какав си ти теолог?“, рече шалећи се.

— Тако га лијепо дочаравате да га сада видим пред собом.

— Па и ја га видим пред собом; носим га у своме срцу. Зато вам све ово тако и приповиједам.

А он настави:

„Полумјесец је знак антихриста. Ако је, дакле, полумјесец знак антихриста, а наш патријарх тај знак има у своме пасошу — па и на печатима, а колико му тек печата ударају при уласку и изласку — значи ли то да је наш патријарх антихрист?

Не, дијете моје, не! Немојмо толико сужавати јеванђелску поруку!

Христос није тако ускогруд као ми људи, који непрестано настојимо да бранимо некаква своја права.

Тако реци и старцу, а тако говори и људима: не треба да се плашимо ни антихриста ни броја 666.“

И то је, господине Клито, оставило на мене снажан утисак и донијело ми велико душевно олакшање. Зато то и преносим људима који ми долазе.

Превео са грчког: Никола Гачевић, свештеник