Василиос Гондикакис

 

Сјећам се једне старице Гркиње… у Марсеју.

Радила је у једном ресторану.

Остарила је, примила пензију и живјела у своме дому.

Једном ми је рекла:

„Многи ме сада жале и говоре ми: ‘Кир-Катина, шта радиш сада, сама?’

Али ја желим да вам кажем ово: сада, када сам сама, проживљавам најбоље раздобље свога живота, јер непрестано изговарам молитву: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме’, а уједно читам и житија светих.“

Тако видимо, с једне стране, неког човјека који има све, а нема воље да живи.

А с друге стране, кир-Катину — прогнану из Цариграда, удовицу, саму у једној маленој собици — која осјећа да се налази усред раја.

То је оно што дарује Православна Црква.

Јер не само да човјек може осјетљиво и правилно да се радује благословима живота, него је могуће да у себи носи ону унутарњу осјетљивост и радост која се подсмијева самој смрти.

о. Василије Гондикакис

Никола Г.