Митрополит Солуна Филотеј: Захтијевање или предавање

 

 

 

Митрополит Солуна Филотеј

 

Захтијевање или предавање?

 

У јеванђелском читању Пете Недеље Великог поста (Мк. 10, 32–45), Христове ријечи упућене Његовим ученицима,  „Не знате шта иштете“ (Мк 10, 38), откривају једну непролазну истину: човјек често моли и тражи без истинског разумијевања и унутрашњег расуђивања, не увиђајући, дакле, последице сопствених жеља.

Синови Зеведејеви траже славу, првенство и власт. Но Христос их уводи у сасвим другачију перспективу: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам буде слуга“ (Мк 10, 43), чиме у потпуности преокреће људско поимање успјеха и права. У свијету који вриједност човјека мјери титулама, утицајем и признањем, Христос поставља тихо и ненаметљиво мјерило смирења и служења. Истинска вриједност не налази се у томе “да захтевам”, него у томе „да приносим” и дарујем себе другима.

У савременом свијету, такозвани „менталитет права“ често се одваја од одговорности и самопознања. Човјек тражи и захтијева, сматрајући да се подразумијева да му све припада. Међутим, како нас опомиње свети апостол Јаков: „Иштете, и не примате, јер зло иштете, да на сластима својим трошите“ (Јак. 4, 3). Стога, проблем не лежи у самом тражењу, већ прије свега у побуди која га рађа и покреће.

Свети Оци Цркве продубљују ово питање. Свети Јован Златоусти наглашава да Бог често не испуњава наше молбе, не због немара или равнодушности, него из љубави, јер зна да оно што тражимо може бити на нашу штету. Слично томе, свети Максим Исповjедник истиче да незнање о нашим истинским потребама представља плод удаљавања од Бога.

Тако речи Христове, „Не знате шта иштете“, постају огледало савременом човjеку. Тражимо успjех без труда, признање без смирења, права без жртве. Но Христос нам показује други пут: „Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи и да живот Свој да као откуп за многе“ (Мк 10, 45).

Смисао живота састоји се у смирењу као путу односа са Богом и ближњима. Истинско иштење-као и права молитва- претпоставља управо то смирење, заједно са самопознањем и повjерењем у вољу Божију. Оно није захтjев, него дијалог; није присвајање, него предавање.

Можда, на крају, најсуштинскија молба није: „дај ми оно што желим“, него: „Научи ме да желим оно што ми је заиста потребно“, оно што у Цркви пjевамо: „…научи ме заповијестима Твојим“. Тада ријечи Христове  „не знате шта иштете“ не представљају укор, него постају почетак покајања и просвећења које долази одозго.

 

Превео са грчког: пр. Никола Гачевић