Проф.др. Власије Фидас: Односи Православне и Римокатоличке Цркве

 

Проф. др. Власије Фидас (дугогодишњи професор Историје Цркве на Теолошком Факултету Атинског Универзитета)

Односи Православне и Римокатоличке Цркве

Заједнички сусрет новог папе Римокатоличке Цркве, Лава XIV, са Његовом Свесветошћу, Васељенским Патријархом Вартоломејем, поводом заједничког обиљежавања Првог Васељенског Сабора Православне Цркве у Никеји Витинијској (325), једногласно и заједнички истиче солидарни и кроз вјекове трајни однос Старог и Новог Рима, утемељен на седам заједничких Васељенских Сабора првог миленијума историјског живота обеју Цркава.

Међутим, тај однос је доведен у питање и дубоко уздрман трагичним расколом двију Цркава у XI вијеку, са заједничким и тешким последицама по њихов историјски живот у другом миленијуму, нарочито након неразумног (безразложног) наметања провокативних и противрјечних анатема из 1054. године, које су суштински погодиле обије Цркве — из различитих разлога и на различите начине.

Заиста, Римокатоличка Црква се убрзо потчинила краљевима и владарима, не само моћне Немачке — кроз такозвану Борбу за инвеституру папске Цркве (Querelle de l’Investiture, 1075–1122) — него и силне Француске, преношењем папског престола у Авињон на готово читав један вијек (1308–1388). Папски престо је потом био додатно уздрман и антипапским саборима XV вијека (у Пизи, Констанци и Базелу). Насупрот томе, Православна Црква је сачувала неокрњеном византијску традицију првог миленијума свога историјског постојања, а и у другом миленијуму остала је вјерна седам заједничких Васељенских Сабора, иако је била потресана не само провокативним крсташким походима западних владара, већ и наметљивим прозелитизмом римокатоличких и протестантских мисионара на Православном Истоку.

Стога је разумљиво да су двије Цркве током двају узастопних миленијума — Римокатоличка и Православна Црква — очувале непоколебиву заједничку чежњу и тежњу: с једне стране, ка исправљању и исцјељењу тешких поступака и последица трауматичне прошлости, а с друге, ка обнови већ утврђеног заједничког црквеног предања двају узастопних миленијума. Међутим, исцјељење дјела непријатељских према Православној Цркви, која је чинила Римокатоличка Црква, подразумијевало је не само неопходно укидање узајамних анатема, него и прекид недозвољеног дјеловања насилног прозелитизма над православним народима од стране римокатоличких свештеника.

Ипак, римски папа Евгеније ушао је у сукоб са антипапским саборима у Констанци и Базелу, који су захтијевали да се папа потчини њиховом ауторитету, те су због тога изражавали ниподаштавање како према папи тако и према његовим присталицама,  дакле и „по глави и по удовима“ (in capite et in membris). Из тих разлога, папа је одмах затражио подршку Цариградског Патријарха ради сазивања једног Васељенског Сабора на Западу, уз наду да ће доћи и до обнове црквеног општења, али под условом да на њему учествују и архијереји антипапског Сабора у Базелу, који се, међутим, на крају нису одазвали. Заиста, Сабор уједињења у Ферари–Фиренци био је коначно одржан у Фиренци, али не само да није донио жељени резултат, већ је и одбачен од Васељенског Сабора сазваног у Цариграду 1484. године, који је поништио одлуке Сабора у Ферари–Фиренци.

Благоразумна иницијатива за заједничко укидање узајамних анатема из 1054. године у другој половини XX вијека припремана је без потребног промишљања (расуђивања) од стране Римокатоличке и Православне Цркве, а изражена је сазивањем заједничког скупа у организацији бечке установе Pro Oriente. Међутим, након дугих разговора између двије стране, услед нејасног разликовања између самог изрицања и укидања узајамних анатема, будући да у потпуности нису биле схваћене јасне и крајње тешке последице које је изрицање анатема имало по односе двију Цркава — а самим тим ни еклисиолошке последице које би непосредно узајамно укидање анатема произвело — на крају није прихваћено њихово непромишљено и безусловно укидање.

Узајамни црквени односи Православне и Римокатоличке Цркве увијек су се изражавали од стране њихових Предстојатеља путем одговарајућих енциклика или синодских одлука. Тако је, на примјер, то био случај са посланицом Васељенског патријарха Атинагоре у прилог подршке Дијалогу Љубави, као и са значајним сусретом двојице Предстојатеља у Јерусалимској Патријаршији. Исто тако, од посебног значаја била је и изјава папе да је однос Римокатоличке Цркве са Православноом Црквом неопходан како би „оба плућна крила Цркве“ могла да дишу и функционишу. Управо зато је тај однос проглашен и утемељен у догматској Конституцији о Цркви (Lumen Gentium), као и у васељенском Декрету (Unitatis Redintegratio) Другог Ватиканског Сабора.

 

Превео: протопрезвитер Никола Гачевић