Ayaan Hirsi Ali: Зашто сам сада Хришћанка

 

Ayaan Hirsi Ali

Зашто сам сада Хришћанка

 

Године 2002. открила сам једно предавање Бертранда Расела из 1927. године, под насловом „Зашто нисам хришћанин“. Док сам читала тај текст, ни на тренутак ми није падало на памет да ћу једнога дана, готово читав вијек након што га је Расел изговорио у просторијама Националног секуларног друштва у јужном Лондону, бити приморана да напишем есеј са управо супротним насловом.

Претходне године јавно сам осудила терористичке нападе деветнаесторице људи који су отели путничке авионе и усмјерили их ка кулама близнакињама у Њујорку. Учинили су то у име моје вјере — ислама. У то вријеме била сам муслиманка, мада нисам активно упражњавала своју веру.

Ако сам искрено осуђивала њихова дјела, куда ме је то онда водило? Основни принцип којим су ти напади били оправдавани био је, у крајњој линији, вјерски: идеја џихада, односно светог рата против невјерника. Да ли је за мене, као и за многе припаднике муслиманске заједнице, било могуће да се једноставно дистанцирам од самог чина и његових стравичних последица?

У то вријеме постојали су бројни утицајни лидери на Западу — политичари, научници, новинари и други стручњаци — који су упорно тврдили да терористе покрећу разлози различити од оних које су они сами, као и њихов вођа Осама бин Ладен, тако јасно и недвосмислено изнијели.

Ислам је, дакле, имао алиби.

Ово оправдање није било само снисходљиво према муслиманима. Оно је, истовремено, многим људима на Западу пружило прилику да прибјегну порицању. Окривљивати грешке спољне политике Сједињених Америчких Држава било је лакше него суочити се са могућношћу да смо заиста суочени са вјерским ратом.

Сличну склоност видјели смо и током последњих пет недеља, када су милиони људи, саосјећајући са страдањем Газе, покушавали да рационализују терористичке нападе од 7. октобра као оправдан одговор на политику израелске владе.

Када сам прочитала Раселово предавање, схватила сам да се моја когнитивна дисонанца ублажава. Било је то олакшање: заузети скептичан став према вјерском догмату, одбацити вјеру у Бога и изјавити да такво биће не постоји. А најбоље од свега било је то што сам коначно могла да одбацим и постојање пакла, као и страх од вјечне казне.

Раселовa тврдња да се религија превасходно заснива на страху снажно је одјекнула у мени. Предуго сам живјела са ужасом од свих стравичних казни које су ме наводно чекале. Иако сам напустила све разумске разлоге да вјерујем у Бога, тај ирационални страх од паклене ватре остао је присутан. Зато је Раселов закључак дошао као извјесно олакшање: „Када умрем, иструнућу.“

Да бисте разумјели зашто сам прије двадесет година постала атеисткиња, потребно је најприје да схватите каква сам муслиманка била. Била сам тинејџерка када је исламска организација Муслиманска браћа 1985. године продрла у моју заједницу у Најробију, у Кенији.

Не вјерујем да сам уопште разумјела вјерску праксу прије доласка Муслиманске Браће. Обредна очишћења, молитве и пост доживљавала сам као напорне и бесмислене ритуале. Проповједници Муслиманска Браћа све су то из коријена промијенили. Понудили су један јасан правац: исправан пут. Један циљ: да радимо на томе да послије смрти уђемо у Алахов рај. И један метод: приручник Пророкових упутстава о томе шта је дозвољено, а шта забрањено — халал („допуштено“) и харам („забрањено“). Као детаљно допунско тумачење Курана, Хадис је објашњавао како у пракси разумјети разлику између исправног и погрешног, добра и зла, Бога и ђавола.

Проповедници Братства нису остављали ништа машти. Дали су нам избор: настојте да живите у складу са Пророковим упутствима и пожњећете славне награде у оном свијету. А на овој земљи, у међувремену, највеће могуће достигнуће било је — умријети као мученик за Алаха.

Алтернативни избор — препустити се уживањима овога света — значио је навући на себе Алахов гњев и бити осуђен на вјечни живот у пакленој ватри. Неке од „свјетовних наслада“ које су они осуђивали обухватале су читање романа, слушање музике, плес и одлазак у биоскоп — све оно што сам се стидјела да признам да неизмјерно волим.

Најупечатљивија одлика Муслиманске браће била је њихова способност да мене и моје тинејџерско друштво, готово преко ноћи, преобразе из пасивних вјерника у активисте. Нисмо се више задовољавали тиме да само говоримо или да се молимо за нешто — дјеловали смо.

Као дјевојке носиле смо бурку и одрицале се западне моде и шминке. Дјечаци су пуштали браде до крајњих граница. Облачили су бијелу одејћу налик на хаљине које се носе у арапским земљама или су скраћивали панталоне изнад чланка. Дјеловање је било колективно: добровољно смо пружали хуманитарну помоћ сиромашнима, старима, особама са инвалидитетом и немоћнима. Подстицали смо пријатеље муслимане да се моле, а од немуслимана смо захтијевали да прихвате ислам.

Током часова исламских студија износили смо своје недоумице главном проповједнику. На примјер: шта да радимо са пријатељима које смо вољели и осјећали их блиским, а који су одбили да прихвате позив у вјеру (ислам)?

Као одговор, изнова су нас подсјећали на, како су говорили, недвосмисленост Пророкових упутстава. Са највећом сигурношћу тврдили су да не можемо бити вјерни Алаху и Мухамеду, а истовремено одржавати пријатељства и поверење са невјерницима. Ако би изричито одбацили наш позив да приме ислам, дужни смо били да их мрзимо и проклињемо.

Овдје је посебна врста мржње била резервисана за једну подгрупу невјерника — Јевреје. Јевреје смо проклињали више пута током дана и испољавали ужас, гађење и гњев због читавог низа недјела за која се тврдило да су их починили. Јеврејин је, говорили су нам, издао нашег Пророка. Заузео је Свету џамију у Јерусалиму. Настављао је тако да у нама квари срце, ум и душу.

Можете, дакле, разумјети зашто је некоме ко је прошао кроз овакву врсту вјерског обликовања атеизам могао изгледати толико привлачно. Бертранд Расел нудио је једноставан излаз, без икакве цијене — бјекство од неподношљивог живота само-поништавања и прогањања других људи. За њега није постојао ниједан увјерљив аргумент за постојање Бога. Религија је, тврдио је Расел, имала своје коријене у страху: „Страх је темељ цијеле ствари — страх од тајанственог, страх од пораза, страх од смрти.“

Као атеисткиња, мислила сам да ћу се ослободити тог страха. Истовремено сам пронашла и један сасвим нов круг пријатеља, онолико различит од проповедника Муслиманске браће колико се уопште може замислити. Што сам више времена проводила са њима — људима попут Кристофера Хиченса и Ричарда Докинса — то сам била сигурнија да сам направила прави избор. Јер атеисти су били паметни. А уз то су били и веома забавни.

Па шта се, дакле, промијенило? Зашто себе данас називам хришћанком?

Дио одговора је глобалне природе. Западна цивилизација суочена је са пријетњом три различите, али међусобно сродне силе: обновом ауторитаризма великих сила и експанзионизма у облику Комунистичке партије Кине и Русије Владимира Путина; успоном глобалног исламизма, који пријети да мобилише огроман дио свјетског становништва против Запада; и вирусним ширењем „woke“ идеологије, која подрива моралну снагу наредне генерације.

Настојимо да те пријетње обуздамо савременим, секуларним средствима: војним, економским, дипломатским и технолошким напорима — да поразимо, подмитимо, убиједимо, умиримо или надзиремо. Ипак, у сваком новом кругу сукоба затичемо себе како губимо тле под ногама. Или остајемо без новца, са националним дугом који се мјери десетинама билиона долара, или губимо предност у технолошкој трци са Кином.

Али не можемо се борити против ових страховитих сила ако не одговоримо на суштинско питање: шта је то што нас уједињује? Одговор да је „Бог мртав!“ дјелује недовољно. Подједнако неубjедљивом показује се и потрага за утјехом у такозваном „либералном међународном поретку“.

Једини вјеродостојан одговор, вјерујем, налази се у нашој жељи да сачувамо наслеђе јудео-хришћанске традиције.

Ово наслеђе састоји се од сложеног и разрађеног скупа идеја и институција, осмишљених да штите људски живот, слободу и достојанство — од националне државе и владавине права, па све до установа науке, здравства и образовања. Како је показао Том Холанд у својој изванредној књизи „Доминација“ (Dominion), разне наизглед секуларне слободе — слобода тржишта, савјести и штампе — имају своје коријене у Хришћанству.

И тако сам схватила да Расел и моји атеистички пријатељи нису успјели да разликују шуму од  стабала. Шума је цивилизација утемељена на јудео-хришћанској традицији; то је историја Запада у цјелини, од почетка до краја. Раселова критика противречности хришћанског догмата озбиљна је, али је истовремено и сувише уског домета.

На примјер, своје предавање одржао је у сали пуној (бивших или барем сумњичавих) хришћана, у једној хришћанској земљи. Замислите колико је то било јединствено прије готово једног века — и колико је данас ретко у не-западним културама.

Да ли би један муслимански филозоф могао да стане пред било коју публику у некој муслиманској земљи — тада или данас — и одржи предавање под насловом „Зашто нисам муслиман“? У стварности, постоји књига са тим насловом, коју је написао један бивши муслиман. Али је аутор објавио у Америци, под псеудонимом Ибн Варак. Другачије би било сувише опасно.

За мене је та слобода савјести и говора можда највећа предност западне цивилизације. Она не настаје спонтано у људској историји. Производ је вјековних расправа унутар јеврејских и хришћанских заједница. Те расправе су подстакле развој науке и разума, ублажиле суровост, сузбиле сујевјерје и изградиле институције које уређују и штите живот, истовремено гарантујући слободу што већем броју људи.

За разлику од Ислама, Хришћанство је превазишло своју догматску фазу. Постајало је све јасније да Христово учење не подразумијева само ограничену улогу религије као нечега одвојеног од политике, већ и саосјећање према грешнику и смирење вјерника.

Ипак, не бих била искрена када бих своје приклањање Хришћанству приписала искључиво спознаји да је атеизам сувише слабо и разједињујуће учење да би нас утврдио пред нашим пријетећим непријатељима. Хришћанству сам се окренула и зато што сам на крају схватила да је живот без икакве духовне утјехе неподношљив — заправо, готово самоуништавајући.

Атеизам није успио да одговори на једно једноставно питање: који је смисао и циљ живота?

Расел и други атеистички активисти вјеровали су да ћемо, одбацивањем Бога, ући у доба рационализма и просвећеног хуманизма. Али „Божја празнина“ — вакум који настаје повлачењем Цркве — једноставно је испуњена мјешавином ирационалних псеудорелигијских учења.

Резултат је свијет у коме савремени култови пљачкају бескичмене масе, нудећи им лажне разлоге постојања и дјеловања — најчешће кроз учешће у демонстративном позоришту врлине, у име неке наводно жртвоване мањине или тобоже осуђене планете. Изрека која се често приписује Г. К. Честертону претворила се у пророчанство: „Када људи одлуче да не вјерују у Бога, није да више не вјерују ни у шта — тада постају способни да верују у било шта.“

Унутар овог нихилистичког вакума, изазов који је пред нама постаје цивилизацијски. Не можемо се супротставити Кини, Русији и Ирану ако сопственом становништву не умијемо да објаснимо зашто је то уопште важно. Не можемо се борити против woke идеологије ако нисмо у стању да бранимо цивилизацију коју она настоји да уништи. И не можемо се суочити са исламизмом користећи искључиво секуларна средства. Да бисмо придобили срца и умове муслимана овдје, на Западу, морамо им понудити нешто више од кратких видео-клипова на TikToku.

Поука коју сам извукла из свог искуства у Муслиманској браћи јесте снага једне уједињујуће нарације, укоријењене у темељним текстовима ислама, способне да привуче, обавеже и покрене муслиманске масе. Ако не понудимо нешто подједнако суштинско, бојим се да ће се ерозија нашег цивилизацијског ткива наставити. И, на срећу, нема никакве потребе да трагамо за new age “препаратима фармаколошке терапије” и свјесности. Хришћанство већ има све.

Зато себе више не сматрам муслиманском отпадницом, већ одступницом од атеизма. Наравно, још увијек имам много тога да научим о Хришћанству. Сваке недјеље у цркви откривам нешто ново. Али сам, на свом дугом путовању кроз пустињу страха и сумње у саму себе, препознала да постоји бољи начин суочавања са изазовима постојања од онога што нуде и ислам и атеизам.

Текст Сомалијке, холандско-америчке активисткиње, списатељице и политичарке објављен је 11. 11. 2023.

https://unherd.com/2023/11/why-i-am-now-a-christian/

Превео: Никола Ј. Гачевић, свештеник