Утамничен: Исусе, волим те

 

Исусе, волим те

Једно искуство о страдању и заточеништву хришћанских осуђеника у совјетским логорима и тамницама.

Један свештеник који је преживио прогоне у Совјетском Савезу записао је о свом заточеништву следеће:

„Нећу престати да благодарим Богу за године које сам провео заточен у потпуној самоћи.
Три године сам био на дубини од десет метара испод површине земље.
Никада нисам чуо ни једну ријеч, никада нисам изговорио ни једну ријеч.
Није било књига.
Сви спољашњи гласови су утихнули.
Стражари су носили обућу са гуменим ђоновима, њихов долазак се није чуо.  А онда, како је вријеме пролазило, утихнули су и сви унутрашњи гласови.
Давали су нам психоактивне љекове, тукли су нас.
Заборавио сам сво знање из теологије и философије.
Заборавио сам Свето Писмо.
Једнога дана сам примијтио да сам заборавио чак и „Оче наш“.
Нисам могао да га се сјетим.
Знао сам да почиње ријечима „Оче наш“, али више нисам знао наставак.

Сачувао сам наду и рекао:
„Оче наш, заборавио сам молитву, али Ти је сигурно знаш.
Молим Те, постави умјесто мене једног Анђела да је изговара, а ја ћу ћутати!“

Једно вријеме моја молитва је била: „Исусе, волим Те“.
А затим, опет: „Исусе, волим Те“.

Касније ми је постало тешко да изговарам и то,
јер су нам давали једну кришку хљеба за цијелу недељу.
Били су ту батине, мучења, недостатак свјетлости и још много тога.
Постало је немогуће да саберем ум
да бих могао да кажем макар и: „Исусе, волим Те“.

Најузвишенији облик молитве који познајем
јесте тихо куцање срца које Га воли.
Исусу је довољно да чује само
„тик-а-ток“, „тик-а-ток“,
и знаће да је сваки откуцај Њему посвећен.“

ГОСПОДЕ МОЈ, ВОЛИМ ТЕ!

Превео: п. Никола Гачевић