Митрополит Филотеј: Вјера не зависи од чуда

 

Митроплит Солуна Филотеј

Вјера не зависи од чуда

Јеванђељски одељак, са причом о богаташу и убогом Лазару (Лк. 16, 19–31), представља потресно откривење човјековог односа према истини Божијој.

Завршна реченица Христова — „Ако не слушају Мојсија и Пророке, неће повјеровати ни ако неко из мртвих васкрсне“ — није само констатација, него снажан позив на духовно буђење. Она нас подсјећа да се вјера не заснива на спољашњим знацима и чудесним догађајима, већ на унутрашњој слободи човјека.

Ово, наравно, не значи да Христос одбацује чудо — напротив, чудо је често печат Божанског  присуства. Али, како истиче свети Јован Златоусти, „ не спасавају чуда, него вјера“. А права, истинска вјера није плод спољашњег утиска или задивљености, него је плод унутрашњег преумљења и преображаја срца.

Она се рађа у слободном срцу, ослобођеном од зависности и страсти, које умије да слуша и да прихвата ријеч Божију, а не у срцу које тражи спољашње, задивљујуће доказе. Богаташ из Јеванђеља моли за чудо, да се његова браћа спасу, али му Авраам одговара да већ имају „Мојсија и Пророке“ — то јест, ријеч Божију, која је сама по себи довољна за спасење.

У нашем времену, у коме преовлађује жеђ за „аутоматским“, „натприродним“ и „упечатљивим“, ријеч Христова остаје дубоко савремена. Вјера није плод спољашњих појава, већ плод слободне послушности и духовног размишљања.

Као што нас учи наш сапокровитељ, свети Григорије Палама, „онај који не познаје Свето Писмо, не познаје ни Христа“. Зато је вјерник који не проучава Свето Писмо, који се не храни Небеским Хлебом и не живи унутар Тијела Христовог, лако изложен сваком „новом знаку“ или „тајанственој поруци“ која обећава лаку и површну сигурност.

Црква нас позива да се са повјерењем ослонимо на живo Тијело Христово, на свето Предање, на Богоносне Оце и на одговорне пастире који са расуђивањем тумаче ријеч Божију. Вјера није лично осјећање нити индивидуално надахнуће, већ заједница, однос послушности и повјерења у оквиру живота Цркве.

Ако, дакле, не остајемо вјерни животу Цркве, ни васкрсење мртвога неће нас увјерити. Истинско искуство васкрсења није спољашњи догађај, већ унутрашње преображење које започиње у срцу што са смирењем прима ријеч Божију, проучава Свето Писмо и живи у Цркви (дакле, саборно).

Управо тамо се догађа право чудо — чудо вјере које просвећује, преображава и ослобађа човјека од сваке зависности од „чудотворства“.

 

Превео са јелинског језика: Протопрезвитер Никола Гачевић