Писмо јеромонаха Амфилохија Радовића протопрезвитеру Константину Гелису из 1971 године

 ЕКСКЛУЗИВНО

Као мали помен Митрополиту Амфилохију, нашем оцу, и како смо га од милоште звали ђеду, дијелим са вама превод његовог писма. Отац Константин Гелис прије свог упокојења даровао ми је рукопис на благослов.  

 

                                                                                                               Атина, 20.12.1971

Драги оче Константине[1],

Много сам сагријешио пред тобом! Опрости ми. Писмо[2] које сам примио прије извјесног времена још увијек чека на одговор. Пошто би одговор морао да буде достојан и самих питања које поставља писмо, као и самог садржаја писма, одлагао сам га из дана у дан, не бих ли нашао више мира и времена за њега. Нажалост, ни сада немам ни довољно мира, ни довољно времена — али да наставим да одлажем одговор више није допуштено.

Митрополит Амфилохије: О скрушености срца и друга питања - одговори

 ЕКСКЛУЗИВНО

 

Митрополит Црногорско-приморски проф. др. Амфилохије Радовић

Ове одговоре Митроплит Амфилохије дао је на питања која су му поставили монаси из Манастира Григоријата на Светој Гори током његове посјете 23. новембра 1986.   

Питање: Преосвећени, молимо Вас да нам кажете неколико ријечи, из Вашег искуства, како да се духовно изграђујемо. Чему треба, прије свега као монаси, да тежимо?

Одговор: Скрушеност срца – оно што кажемо у 50. псалму „дух скрушен, срце  скрушено и унижено(смирено), Бог неће одбацити“. Ако срце није скрушено, човјек не може осјетити тајну праве, истинске радости. Не осјећа је док је вјера само рационално, интелектуално знање, чак и знање Јеванђеља, Догматике (догми Цркве),  док сјеме није пало у срце, док још срце није омекшало. Омекшавање срца!

Буграска: Скупштина изгласала увођење православне вјеронауке у школи

 

Бугарска Црква поздравља увођење  Православља у школе

Са „посебном духовном радошћу и задовољством“ Свети Синод Патријаршије Бугарске поздравља увођење наставног предмета „Религија – Православље“ као обавезног у систем бугарског средњег образовања.

У свом саопштењу, Бугарска Православна Црква изражава признање за „мудрост и одговорност“ које је показала Народна скупштина Републике Бугарске приликом гласања у првом читању измена Закона о предшколском и школском образовању.

Митрополит Солуна Филотеј: Глас Господњи је васкрсење

 

 

 Јеванђеље ове недеље, 19. октобра (Лк. 7, 11–16)[1], преноси нас у Наин, гдје једна удовица, скрхана губитком свога дјетета, обраћа се Христу тражећи снагу и наду. А Он, гласом који потреса, обраћа се мртвом младићу и каже: „Младићу, теби говорим, устани!“ И дијете васкрсава.

Овај потресни догађај није само једно чудо из прошлости, него вјечни позив. То је спасоносни божански клик који допире све до наших дана, позивајући на истински живот сваког човјека који се осјећа заробљеним у егзистенцијалним ћорсокацима, зависностима и страховима. Јер, како нас подсећа свети Јован Златоуст: „Не живи заиста онај који само дише, него онај који живи у врлини.“

Митрополит Солуна г. Филотеј: Савршена љубав мијења свијет

 

Митрополит Солуна г. Фолотеј

САВРШЕНА ЉУБАВ МИЈЕЊА СВИЈЕТ

 

Постоје ријечи које звуче претјерано, готово немогуће, и ипак остају живе вјековима — као што је реченица Христова из Јеванђеља које ће се читати на Божанској Литургији: „Љубите непријатеље своје, чините добро и дајите у зајам не надајући се ничему “ (Лк. 6, 35). У срцу смисла ових ријечи налази се позив који преокреће уобичајену логику међуљудских односа.

Свети Јован Златоуст каже да „није толико велико вољети свога пријатеља, колико се помирити са непријатељем — то је дјело племените душе која подражава Бога“. А свети Максим Исповједник учи да „савршена љубав не прави разлику између пријатеља и непријатеља, нити између праведног и неправедног, него све воли једнако“ (Главе о љубави, 1, 15).

Митроплит Солуна Филотеј: И то је, у суштини, Црква: Живот са Христом и са другима.

 

 Митроплит Солуна Филотеј:  И то је, у суштини, Црква: Живот са Христом и са другима.

Постоје ријечи које, иако изговорене прије много вјекова, и данас звуче актуелније него икада. Једна од њих припада апостолу Павлу и налази се у Посланици Галатима 2, 16–20: „ А живим- не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). Ова кратка реченица сажима у себи читаву космотеорију (погледа на свијет): човјеков живот добија смисао не онда када се врти око самог себе, него када постане мјесто присуства Бога.

Већ у 4. вијеку, Свети Јован Златоусти (епископ, теолог и фиософ) објашњавао је ове ријечи на начин који не оставља недоумицу: „Шта значи ‘не живим више ја’? То значи да је Павлово сопствено хтење нестало; није више желио ништа своје, већ само оно што хоће Христос. И то је савршени знак истинског живота“ (PG 61, 624[1]). За Златоустог, ове ријечи значе прелазак из егоцентризма (саможивости, самољубља) у слободу љубави. То је слобода у којој се личност човјека не поништава, већ се напротив, испуњава, јер престаје да буде затворена у уско „ја“ и отвара се слободно вољи Божијој.

Архиепископ Јероним благословио нову парламентарну годину

 

Порука јединства и сарадње за добро народа упутио Архиепископ Јероним из Парламента Грчке

Поруку јединства, сарадње и заједничке борбе за добро народа, упућену свим политичким странкама које имају представнике у парламенту, послао је са засиједања грчког парламента Архиепископ атински и цијеле Грчке Јероним II.

Његово Блаженство служио је јутросу Парламенту Грчке чин водоосвећења поводом почетка нове парламентарне године.

Председник парламента, Никитас Какламанис, дочекао је Архиепископа Јеронима и његову пратњу.

Митрополит Солуна Филотеј: Потребно је поставити границу дигиталном тоталитаризму

Град Солун постао је средиште дијалога који се отворио према великим питањима човјека и његовог постојања у свијету који се муњевито мијења.

Завршним обраћањем Митрополита Солунског Филотеја, директора Одјељења за издавачку дјелатност при Светом Синоду, окончан је рад Другог међународног научног конгреса.

Митрополит Филотеј истакао је да Солун, као апостолски град, остаје трајни подсјетник на одговорност да вјера буде повезана са разумом, а духовност са свакодневним животом.

Технологија – снага која обликује, али и опасност која пријети да пороби

Митрополит је у својој бесједи анализирао кључне изазове дигиталног доба, нагласивши четири главне теме које су се издвојиле током рада конгреса.

Митрополит Гаврил: Подржавам забрану употребе мобилних телефона у школама

Црква „пригрљује“ ограничење екрана које уводи држава

Истакао је да је улога свештеника да буде близу човјеку и његовој патњи, јер идеологизација вјере води у фанатизам и потрошачки дух, супротне слободи и истинитој ријечи Цркве.

Црква не „анатемише“ технологију, већ је пригрљује као средство, али поставља јасне и строге границе ради заштите човјека од усамљености и отуђења.

То је било централна порука Митрополита Гаврила, у радио-интервјуу за „Скај“, поводом конгреса у Солуну посвећеног дигиталном добу.

Антетокумбо: Црква нас је много подржала

 

Дио интервјуа са кошаркашем Јанисом Антетокумпо:

Губитак оца и тешки тренуци у Грчкој –
„Црква нас је много подржала”

Дирљиво свједочанство Јаниса Антетокумпа о оцу, породичним тешкоћама и значају доброчинства и подршке

Јанис Антетокумпо, у једном емотивном интервјуу за Sport 24 са Христом Георгиуом, говорио је о изазовима и тешкоћама које је прошао током своје каријере, о тренуцима када је помишљао да напусти кошарку, као и о губитку свога оца.

„Да, мој отац ми сигурно недостаје. Не само мени, већ цијелој мојој породици. Сигуран сам да нас гледа одозго и да је веома поносан на све што смо постигли, на то какви смо као дјеца и како бринемо о мајци. То је и прво што је рекао Костас после меча са Финском – да би тата, да је овдје, био пресрећан и поносан више од свих нас. Чак је и на друштвеним мрежама написао да би био најсрећнији човјек.

Основали смо фондацију у спомен на нашег оца, да бисмо помагали људима. Ја сам данас у овом положају зато што су помогли мени – не само мени, већ и мојој породици – многе фондације у које се моја мајка пријављивала и добијала храну за бебе, пелене, такве ствари… Сећам се тога због Алекса.

Највише се сјећам Алекса. Костаса не толико. Црква нам је много помогла. После школе смо често ишли тамо и увијек нам је давала један тањир хране, коју бисмо јели прије тренинга. Без тих људи ми данас не бисмо били овдје. И зато и ја покушавам да чиним исто.”

Настављајући, додао је:

„Сјећам се кад сам ишао у цркву на вјеронауку — није то било само због игре, већ и зато што ми је то било као излазак из куће. Тамо сам се осјећао сигурно, јер код куће често није било струје, ни воде. На вјеронауци сам научио да играм шах, играо сам друштвене игре, имали су лијеп кош на коме сам шутирао. Али најважније је било то што сам био тамо, а не на улици. Искрено, да није било тога, а да сам одрастао на Сепоља, у Колоносу, Перистерију или Егалеу, можда бих кренуо много горим путем…”

Ово није само један спортски интервју —
ово је завјештање новој генерацији, свима нама.
Нису то само његови успјеси због којих га толико волимо,
него његов карактер, понос и рјечник љубави:
начин на који говори о својој домовини,
о Грчкој, о Цркви, и о Породици —
о ономе што је најпотребније нашем друштву.

Благословена нека је твоја породица, драги Јанисе.
Чиниш нас поноснима.

А.К.К.

Приредио: п. Никола Гачевић