Постоје ријечи које, иако изговорене прије много вјекова, и данас звуче актуелније него икада. Једна од њих припада апостолу Павлу и налази се у Посланици Галатима 2, 16–20: „ А живим- не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). Ова кратка реченица сажима у себи читаву космотеорију (погледа на свијет): човјеков живот добија смисао не онда када се врти око самог себе, него када постане мјесто присуства Бога.
Већ у 4. вијеку, Свети Јован Златоусти (епископ, теолог и фиософ) објашњавао
је ове ријечи на начин који не оставља недоумицу: „Шта значи ‘не живим више
ја’? То значи да је Павлово сопствено хтење нестало; није више желио ништа своје, већ само оно што хоће Христос. И то је савршени знак истинског живота“ (PG 61, 624[1]).
За Златоустог, ове ријечи значе прелазак из егоцентризма (саможивости,
самољубља) у слободу љубави. То је слобода у којој се личност човјека не
поништава, већ се напротив, испуњава, јер престаје да буде затворена у уско
„ја“ и отвара се слободно вољи Божијој.
Вјековима касније, у 20. вијеку, ову Павлову визију допуњује преподобни
Софроније Есекски (+1994): „Што више Христос живи у нама, то се више шири наше
срце, обухватајући читаво човјечанство. Наше самољубиво "ја" се смањује, а расте живот
Христов у нама.“ (Софроније Сахаров, „Видећемо Бога као што јесте“).
Тако преподобни Софроније показује да се израз „Христос живи у мени“ односи не само на лично
спасење, него и на способност човјека да загрли читав свијет
срцем Христовим. То је, дакле, једно егзистенцијално преображење, које уклања границе индивидуалности и чини човјека отвореним према
другима.
Правећи сада корак ка данашњици, не можемо а да се не
запитамо о духу времена у којем живимо. Живимо у свијету у којем се „ја“ свакодневно истиче и уздиже. Од друштвених мрежа па све до радног окружења, наше друштво подстиче самопромоцију,
надметање и непрестану потрагу за личним успехом, док истински однос
са другима све више бива гурнут у страну, чија је најчешћа последица тога осјећај и доживљај усамљености,
тјескобе и дубоке унутрашње
празнине.
Међутим, Павлова реченица „Христос живи у мени“
може постати одговор на многе безизлазе нашег времена. Тако, у породици она може да значи да стављамо другога испред себе; на послу – да радимо поштено и са духом служења; а у друштву – да градимо мостове и рушимо све зидове који нас
раздвајају.
У свијету који обожава „ја“, апостол Павле нас подсјећа да је најсмјелији чин слободе управо да кажемо: „Живим, али не више
ја.“ То је заиста револуционаран
позив: човјек не проналази себе тако што затвара свијет напоље, него тако што отвара своје срце
Ономе који је Љубав. И тада почиње истински живот — живот који постоји само као заједница и однос. А то је, у ствари, Црква: живот са Христом и са другима.
Превео са јелинског: протопрезвитер
Никола Гачевић
[1] PG је скраћеница за збирку
дјела грчких Отаца Цркве, Patrologia Graeca, коју је приредио Jacques- Paul Migneu у 19. вијеку.
No comments:
Post a Comment