Митрополит Солуна Филотеј: Глас Господњи је васкрсење

 

 

 Јеванђеље ове недеље, 19. октобра (Лк. 7, 11–16)[1], преноси нас у Наин, гдје једна удовица, скрхана губитком свога дјетета, обраћа се Христу тражећи снагу и наду. А Он, гласом који потреса, обраћа се мртвом младићу и каже: „Младићу, теби говорим, устани!“ И дијете васкрсава.

Овај потресни догађај није само једно чудо из прошлости, него вјечни позив. То је спасоносни божански клик који допире све до наших дана, позивајући на истински живот сваког човјека који се осјећа заробљеним у егзистенцијалним ћорсокацима, зависностима и страховима. Јер, како нас подсећа свети Јован Златоуст: „Не живи заиста онај који само дише, него онај који живи у врлини.“

Савременост ових ријечи постаје очигледна када видимо и сами себе, а посебно младе нашег доба, како се боре са усамљеношћу, виртуелном стварношћу, зависношћу од супстанци и прекомерном потрошњом, потврђујући тиме ријечи Светог Пајсија, који је карактеристично говорио: „Људи данас покушавају да испуне празнину своје душе разним замјенама. Али само Христос може ту празнину да испуни.“

Црква не намеће моралну присилу. Напротив, она нуди један другачији начин живота — слободу која извире из присуства Христовог. Како пише апостол Павле: „Гдје је Дух Господњи, ту је слобода“ (2. Кор. 3, 17). Али то је слобода љубави, а не љубав као распуштеност; то је слобода која даје човјеку могућност да воли без страха и без граница. Свети Силуан Атонски то потврђује ријечима: „Душа која је упознала Христа никада се не може наситити — она непрестано жуди за Његовом љубављу.“

Србин светитељ Јустин Поповић то изражава једноставно и суштински: „Бити у Цркви значи бити у Васкрсењу.“ У васкрслој, живој заједници Цркве — у тој „школи слободе“ — човјек се учи да духовно дише, да се ослања на пријатеље који умију да воле и да доживљава радост Васкрсења не као будуће обећање, већ као свакодневно искуство — као могућност да устаје из свих оних малих и великих „умрлости“ које га држе окованим.

Зато се Христове ријечи: „Младићу, теби говорим, устани!“ упућују сваком младићу и свакој дјевојци који се можда осјећају сами, притиснути тјескобом, обесхрабрени осјећањем узалудности и безизлаза. Те ријечи их позивају на љубав и опроштај, дарујући им могућност да поново стану усправно и да живе истински. Јер Христов глас није просто ријеч — он је васкрсење.

 

Превео: Протопрезвитер Никола Ј. Гачевић

---

[1] По типику Цариградске Цркве.