Антетокумбо: Црква нас је много подржала

 

Дио интервјуа са кошаркашем Јанисом Антетокумпо:

Губитак оца и тешки тренуци у Грчкој –
„Црква нас је много подржала”

Дирљиво свједочанство Јаниса Антетокумпа о оцу, породичним тешкоћама и значају доброчинства и подршке

Јанис Антетокумпо, у једном емотивном интервјуу за Sport 24 са Христом Георгиуом, говорио је о изазовима и тешкоћама које је прошао током своје каријере, о тренуцима када је помишљао да напусти кошарку, као и о губитку свога оца.

„Да, мој отац ми сигурно недостаје. Не само мени, већ цијелој мојој породици. Сигуран сам да нас гледа одозго и да је веома поносан на све што смо постигли, на то какви смо као дјеца и како бринемо о мајци. То је и прво што је рекао Костас после меча са Финском – да би тата, да је овдје, био пресрећан и поносан више од свих нас. Чак је и на друштвеним мрежама написао да би био најсрећнији човјек.

Основали смо фондацију у спомен на нашег оца, да бисмо помагали људима. Ја сам данас у овом положају зато што су помогли мени – не само мени, већ и мојој породици – многе фондације у које се моја мајка пријављивала и добијала храну за бебе, пелене, такве ствари… Сећам се тога због Алекса.

Највише се сјећам Алекса. Костаса не толико. Црква нам је много помогла. После школе смо често ишли тамо и увијек нам је давала један тањир хране, коју бисмо јели прије тренинга. Без тих људи ми данас не бисмо били овдје. И зато и ја покушавам да чиним исто.”

Настављајући, додао је:

„Сјећам се кад сам ишао у цркву на вјеронауку — није то било само због игре, већ и зато што ми је то било као излазак из куће. Тамо сам се осјећао сигурно, јер код куће често није било струје, ни воде. На вјеронауци сам научио да играм шах, играо сам друштвене игре, имали су лијеп кош на коме сам шутирао. Али најважније је било то што сам био тамо, а не на улици. Искрено, да није било тога, а да сам одрастао на Сепоља, у Колоносу, Перистерију или Егалеу, можда бих кренуо много горим путем…”

Ово није само један спортски интервју —
ово је завјештање новој генерацији, свима нама.
Нису то само његови успјеси због којих га толико волимо,
него његов карактер, понос и рјечник љубави:
начин на који говори о својој домовини,
о Грчкој, о Цркви, и о Породици —
о ономе што је најпотребније нашем друштву.

Благословена нека је твоја породица, драги Јанисе.
Чиниш нас поноснима.

А.К.К.

Приредио: п. Никола Гачевић