AFTER FOREVER
„Јеси ли икада размишљао о својој души?
Може ли, заиста, да се спасе?
Или вјерујеш да, када умреш,
једноставно остајеш у своме гробу?
Да ли је Бог само мисао у твом
уму,
или је дио тебе?
Да ли је Христос само једно име,
које си читао у некој књизи…?“
Питања која „пеку“ сваког човјека који жели да слободно размишља, а која постављају личности које углађено друштво и удобни, самозадовољни „грађански хришћани“ сматрају опасним маргиналцима. Али, зар нису у Христово вријеме курве, цариници и отворено грешни људи били та „опасна маргина“? Христос, међутим, не лијепи етикете и не суди по спољашњем изгледу!
Данас славимо Ону која… није остала у своме гробу! Славимо Марију, Мајку Христову — и нашу Мајку по усиновљењу — коју је Христос „потписао“ на Голготи Својом крвљу, рекавши: „Ево ти Мајке.“
Славимо Ону коју гроб није могао задржати!
Изнад непознатог и тајног — то како је било „устројено“ Њено тијело после упокојења (али то је једно
техничко питање јер је већ наговијештено нешто о психотјелесној светости Њене личности: „Благословена си ти
међу женама…“ [Лк.
1, 42] и о величанственим дјелима која јој је учинио Сведржитељ) —
главна порука која долази, чак и кроз Њену смрт, јесте:
„У залазу живота нашег, даћемо одговор – за љубав.“
Једна врло распрострањена болест нашег доба је замор од живота… Стварност нам изгледа превише сложена, тешка, претешка за суочавање. Губимо везу са стварношћу, и успављујемо се у илузији да ће, кад се пробудимо, ствари бити другачије…!
Одлазећи
из овог живота, Пресвета
Богородица нам
поручује да—
умјесто бјекства
пред тешкоћама, што
је ужасна и поразна самообмана, — треба да загрлимо љубав, која је начин квалитетног живота, пут којим сије човјек данас, да би пожњео сјутра. Живимо, наравно, у времену у коме се љубав
често схвата као интензивно
осјећање, као спонтани порив, или као неодољива привлачност.
Здрава и истинита љубав је много више од свега тога. Она је, по апостолу Павлу, „дјело највеће“ (1. Кор. 13,13). И поново нам се, у истој пjесми, јављају Ози Озборн и Black Sabbath, да нам кажу: „Бог је једини пут ка љубави“. То је пут који захтијева путaњу, циљ и трајање — односно: љубав са прошлошћу (путaњa), са садашњошћу (циљ) и са будућношћу (трајањем). „Јуче сам припремио љубав за данас, и са данашњом љубављу припремам љубав за сјутра.“ Управо то значи: да почнем постојно, смирено, корак по корак, да стичем искуство и учешће у вјечном животу — који, наравно, почиње овдје и сада, у оној мјери у којој задобијамо несебичну љубав Христову.
Пресвета Богородица нам поручује: јуче – кроз покајање, данас – кроз начин живота, сјутра – кроз наду, почињем један процес непрекидне и постепене промјене ка једном сазријевању које је тајна, попут чауре свилене бубе, који се преображава од одвратног црва у слободног лептира!
То је учинила Пресвета Богородица у тишини услова које је Она сама изабрала у Назарету. „Ходала“ је љубав. Постајала је свјесна и превазилазила тешкоће и обмане типа: „Мислио сам да сам стигао, а у ствари нисам ни почео“ — не толико за Њу саму (која је такође била човјек...), колико за нас, наивне и самозадовољне. Врлине — као мостови који нас преносе у Дом Божији — морају бити стварне, а не теоријске. Морају да издрже искушење. Не смеју бити само речи.
Истинска љубав (на сваком нивоу —
мајчинском, еротском, пријатељском) јесте ствар подражавања Христа,
Који нас учи:
– да не одустајемо,
– да не мислимо: „...ох, доста је било!“,
– да не замишљамо да смо достигли довољну мјеру,
– да не малакшемо,
– да не бјежимо,
– да останемо постојани у
заједници којој смо
одлучили да припадамо,
– стабилни на једном
‘мјесту’ — у сваком
смислу те речи!
Пресвета Богородица је управо потпуно супротно од онога што представља данашњи свијет —свијет који је преплављен морем случајности и привремености, од егоизма субјективности. С једне стране, свијет бива захваћен све већим мистицизмом и ирационалним, а с друге — нихилистичком хистеријом. Лијепак који све то држи на окупу је један (геометријски) пораст паганског уживања у сласти! Ријеч је о слободи која је сведена на удобност избора (било каквих...!), а не о слободи од зависности, која оставља ум чистим за исправне — макар и напорне — одлуке. Пресвета Богородица је рекла себи, за себе: „Заблуда нема никаква права“, и то оснажила и за јуче, и данас, и сјутра.
Пресвета
Богородица се
„исмијева“ заговорницима „права по сваку цијену“.
Онима који живе у самообмани, исцрпљујући се у заштити и очувању егоцентричних права. Гади јој се када стомак управља мозгом, а пол
срцем. Пресвета
Богородица нас је својим
примјером научила ону
парадоксалну истину: да су „све
ствари моје“, управо
зато што су све Божије, јер дјеца обично наслеђују свог оца! Она нас је научила да, чак и ако су све вриједности овога свијета
мање или више подложне расправи, најважнија ствар у
животу — овдје и у вјечности — јесте ЉУБАВ.
„Постоји једна земља живих и једна земља мртвих, а мост који их спаја је ЉУБАВ — једино што опстаје, једино што има смисла.“ (Thornton Wilder, Мост Светог Луиса Рeја)
Ако је слиједимо у мислима и у начину живота, разумјећемо њен живот. Ако подражавамо њен живот, тада ћемо заједно с њом изговорити ријечи којима се завршава пјесма After Forever:
„Отвори очи,
само схвати
да Он је Тај,
Једини
који сада може
да те спасе.“
Амин.
Са љубављу,
О. Теодосиос
Превео са грчког језика:
протопрезвитер Никола Ј. Гачевић
Одличан. Хвала
ReplyDelete