Свети Пајсије Басјас Кефалонијски, кратко житије и чудо

 

Кратко житије Светог Пајсија (Панагиса) Басјаса

Јонска острва изњедрила су многе светитеље наше Цркве. Један од њих био је новојављени светитељ, Свети Панагис Басјас из Ликсурија на Кефалонији.

Живио је у времену када су Јонска острва непрестано мијењала своје завојеваче, а наша Православна Црква уздисала под тешким притисцима папских јеретика, који су током читавих вјекова тијесно сарађивали са западним окупаторима настојећи да становништво однароде и потчине га римском папи.

Рођен је у Ликсурију 1801. године. Родитељи су му били Михаило Типалдос Басија и Регина, рођена Делапорта, побожни и имућни људи. Стекао је темељно образовање, а поред грчког језика одлично је познавао и италијански, француски и латински.

У почетку је био постављен за учитеља и извјесно вријеме обављао је учитељску службу. Међутим, убрзо су га надахнуле ревносне проповиједи Козме Фламијатоса и Јевсевија Панаса, великих црквених личности свога времена, који су неустрашиво бранили Грчку и православну вјеру, те им се и сам придружио.

Енглези, тадашњи господари Јонских острва, иако су се представљали као њихови заштитници, тиранисали су народ и настојали да поткопају његово православно опредјељење. Зато је напустио државну школу, која је служила као средство пропаганде енглеске власти, и почео да држи наставу по приватним кућама.

У двадесетој години живота, послије смрти свога оца, вођен склоношћу ка монашком животу и надахнут личношћу великог подвижника, заштитника Кефалоније, Светог Герасима, као и његовог сусједа, такође великог подвижника, Светог Антима, оставио је све и отишао на острвце Ксироскопело, у Доњој Ливатои, у манастир Влахерне, који је у то вријеме служио као мјесто прогонства свештенослужитеља од стране Енглеза.

Тамо је упознао и знаменитог закинтског клирика Николаја Кантуниса, који је такође био у изгнанству. Од њега је примио монашки постриг и добио монашко име Пајсије.

Међутим, није се дуго задржао тамо, јер је био принуђен да се врати у Ликсури како би заштитио своју остарјелу мајку и незаштићену сестру.

Иако је живио у свијету, читав његов живот био је непрекидан подвижнички подвиг и досљедно остваривање монашких идеала и начела. Године 1836. архиепископ кефалонијски Партеније Макрис рукоположио га је најприје у чин ђакона, а потом и у чин презвитера.

Од тога времена живио је искључиво за Цркву, за Христа и за своју вјерну браћу и сестре. Одбио је да буде постављен за пароха и настанио се у малом манастиру Светог Спиридона.

Током педесет година свакодневно је служио Свету Литургију и са пламеном ревношћу проповиједао Јеванђеље. Обилазио је домове својих суграђана, помажући им и материјално и духовно.

Проблем свакога човјека постајао је и његов сопствени проблем. Истакао се и као изузетан духовник и исповједник.

Мноштво напаћених и страдалних људи долазило је к њему да пронађе утјеху и олакша тешка бремена која су носили, прибјегавајући овом врлинском свештенику и монаху.

Својим личним очишћењем, подвижничким животом и светошћу удостојио се од Бога дара прозорљивости, те је пророчки откривао оно што ће се догодити појединцима, породицама и читавом друштву. Такође се удостојио да у име Христово твори и чудеса.

Истовремено је развио и изузетно значајну родољубиву дјелатност. Дочекао је са великом радошћу 21. мај 1864. године, дан уједињења Јонских острва са Мајком Грчком, за које се и сам, на свој особен и ненасилан начин, несебично залагао. Стојећи уз знамените јунаке покрета уједињења, доприносио је очувању и његовању православног предања у једном веома тешком политичком и друштвеном времену.

Године 1867, током разорних земљотреса који су погодили полуострво Палики, његова кућа била је срушена. Од тада је живио у дому свога рођака Јована Геруланоса, оца чувеног хирурга и академика Марина Геруланоса.

Био је човјек дубоке смирености. Није желио да људи говоре о њему, па је зато одлучио да се подвизава у древној и великој врлини јуродства Христа ради.

Правио се да је духовно неразвијен, како би други његове духовне дарове и врлине сматрали особинама човјека слабе памети, а не дјеловањем благодати Божије.

Ипак, уживао је велико поштовање готово свих становника, изузев сасвим малобројних појединаца. Чак га је и познати ликсуријски антиклерикални књижевник Андреас Ласкаратос цијенио и гајио према њему искрено поштовање.

Услијед многих страдања, оскудица и строгог подвижничког живота, његово здравље било је озбиљно нарушено, те је посљедњих пет година живота био прикован за постељу. У том периоду посјетио га је митрополит Кефалоније Герман Калигас, коме је отац Панагис прорекао да ће бити изабран за архиепископа атинског.

У миру се упокојио 7. јуна 1888. године, у осамдесет осмој години живота. Његова сахрана претворила се у свенародни испраћај. Од њега се опростио сав народ Кефалоније, на челу са архиепископом Германом Калигасом.

Успомена на њега никада није изблиједјела из сјећања побожних Кефалонаца. Најзад га је 1986. године наша Мајка Црква Православна свечано прибројала лику светих.

Пренос његових светих моштију био је велики духовни догађај, а благоухање које је из њих исходило послужило је као потврда његове светости.

Његов свети спомен прославља се 7. јуна, на дан његовог блаженог упокојења. Његове благодаћу испуњене свете мошти чувају се у храму Светог Спиридона у Ликсурију.

Од свих његових врлина нарочито се издвајала смиреност, она врлина која човјека узвисује и приводи га самом престолу Божијем.

Насупрот њој стоји гордост, која човјека сурвава у најдубље поноре пакла.

Гордост је неизљечиви коријен свакога зла у човјеку. Она га удаљава од освећујуће благодати Божије, док је смирење спасоносни лијек против погубног пута на који човјека води самољубље и егоизам.

Она је највећа препрека спасењу човјека. Та егоистична самодовољност, као тешко духовно обољење, спречава човјека да спозна сопствену грјеховност и лишава га расположења за искрено покајање, за љубав према Богу и бижњем.

Егоизам и покајање два су потпуно супротна и међусобно непомирљива појма. Гдје постоји једно, друго не може постојати.

Врата душе егоистичног човјека херметички су затворена за дејство Божије благодати. Зато, све док остаје затворен у тврђави свога самољубља, његово спасење је немогуће.

Свети Панагис Басија био је живо оваплоћење смиреноумља. Смирењу је више поучавао својим животом него својим ријечима.

У овим тешким и судбоносним временима у којима живимо, потребни су нам управо такви свештенослужитељи, какaв је био Свети Панагис Басјас.

Потресно чудо оца Панагиса (Пајсија) Басјаса

Када сам имао дванаест година, [свједочење Герасима Дракопулоса], једне вечери док сам сједио испред очеве златарске радње, која се налазила на главном тргу у Ликсурију (мјесто на Кефалонији), окупило се – као и сваке вечери – неколико његових пријатеља да разговарају. Сви су то били угледни људи, образовани и поштовани грађани града, већином у поодмаклим годинама.

Те вечери разговор се повео о светости и чудима оца  Панагиса[1] Басја (1801- 1888), а сваки од присутних имао је да исприча понеко чудо којем је био свједок или за које је поуздано знао. Тада је и мој блаженопочивши отац испричао једно задивљујуће чудо оца Панагиса, које је доживио мој дјед Василије Дракопулос, који је иначе био и појац и композитор многих црквених пјесама. Чудо се догодило овако:

У вријеме оца Панагиса у Аргостолију је живјела једна угледна и веома богата породица. Не сјећам се тачно њиховог презимена. Породицу су чинили супруг, супруга и два сина. Били су веома побожни и врлински људи, а нарочито домаћица, чији је читав живот био испуњен дјелима милосрђа и доброчинства.

Послије неколико година умро је њен супруг, те је удовица остала сама са своја два сина. Тада се још више посветила њиховом хришћанском васпитању, а истовремено је још више проширила своју добротворну дјелатност. Помагала је свим сиромашнима и болеснима које је посјећивала у њиховим домовима, обилазила је болеснике у болници, као и затворенике, како би их укрепљивала

Када је њен старији син навршио двадесет и једну годину, једне вечери, док су након вечере сједили у трпезарији, изненада је осјетио снажан бол у глави и истог тренутка пао на под без свијести. Положили су га у постељу и одмах позвали љекара. Након прегледа, љекар је увидио да је болесниково стање крајње тешко и припремио је мајку на оно најгоре.

Када је чула љекареве ријечи, госпођа је отишла пред кућни иконостас, клекнула и читаву ноћ се усрдно молила Пресветој Богородици за спасење свога сина. Но, нажалост, ујутру је њен син преминуо.

Упркос дубокој жалости и великом болу због губитка дјетета, није престала са својим хришћанским животом и дјелима милосрђа. Међутим, годину дана касније, једне вечери, док је сједила у трпезарији са својим другим сином, изненада је чула како и он узвикује од бола и, баш као и његов старији брат, истог тренутка пада на под без свијести.

Одмах је позвала љекара, који је установио да је и код другог сина ријеч о истој болести као и код првог и да не постоји никаква нада за његово излечење. Очајна због несреће која ју је задесила по други пут, госпођа је поново, сва у сузама, прибјегла своме кућном иконостасу.

Читаву ноћ остала је тамо, клечећи и усрдно се молећи Пресветој Богородици и Светом Герасиму да јој спасу дијете, да јој се смилују ради њеног хришћанског живота и дјела милосрђа, и да њеном сину дарују потпуно оздрављење. Али, нажалост, када је сљедећег јутра љекар поново дошао, само је могао да констатује његову смрт.

Тада је ту несрећну мајку обузело страшно очајање. Потпуно се промијенила и постала као необуздана звијер. Престала је са свим својим дотадашњим доброчинствима, непрестано је хулила на Бога и светитеље, а више никога није примала у своју кућу.

Недуго потом дала је једном вјештом сликару двије фотографије својих синова и замолила га да им изради портрете у природној величини.

Када јој је сликар предао готове портрете, госпођа их је ставила у раскошне рамове. Затим је изнијела сав намјештај из свога салона, објесила портрете један наспрам другога и прекрила их танким велом. Испод сваког портрета поставила је и свијећњаке са свијећама, које је често палила, па је, гледајући ликове својих синова, разговарала с њима као да су живи.

Једнога дана отац Панагис кренуо је из Ликсурија редовном бродском линијом за Аргостоли. Када је сишао са брода, полако се, ослањајући се на свој штап, упутио према кући те госпође.

Стигавши пред кућу, покуцао је на врата, а госпођа се појавила на прозору. Чим је угледала оца Панагиса, иако га није познавала, силно се разјарила и почела да га обасипа најпогрднијим и најувредљивијим ријечима. Међутим, отац Панагис остао је потпуно миран и, кротко је три пута замолио да му отвори врата како би јој рекао нешто.

Она је, међутим, наставила да га још жешће вријеђа. Тада јој је отац Панагис мирно рекао:

– Хоћеш ли ми ти отворити, или да сам отворим?

Затим је својим штапом начинио знак Часнога Крста на вратима, која су се истога тренутка сама отворила. Отац Панагис је потом почео да се пење уз степенице. Када је госпођа то угледала, остала је нијема од запрепашћења и више није могла ни ријеч да изговори.

Отац Панагис је затим, као просвијетљен благодаћу Божијом, пошао право у салон и рекао госпођи да пође за њим.

Отворивши врата салона, рекао јој је:

– Сједни у онај угао и видјећеш нешто чему се ниси ни надала.

Пошто се отац Панагис помолио Богу, госпођа је угледала како се велови сами подижу са портрета њених синова. Истога часа видјела је своје синове који стадоше насред собе!

У том тренутку обојица истовремено извадише револвере и у исти мах пуцаше један на другога. Истога часа обојица падоше мртви на под.

Одмах потом портрети се поново нађоше на своме мјесту, као да се ништа није догодило.

Госпођа је, видјевши све то, остала ужаснута и нијема од запрепашћења.

Тада јој отац Панагис рече:

– Госпођо моја, Бог те је, управо зато што те воли, сачувао да не видиш оно чему си сада била свједок. Зато је и допустио да твоји синови умру природном смрћу. Обојица су завољела исту жену и било је одређено да један другога убију управо онако како си сада видјела.

Зато се покај, благодари Богу и настави свој некадашњи хришћански живот и дјела милосрђа.

И заиста, госпођа се искрено покајала и поново се, свом душом и свим својим бићем, посветила своме некадашњем хришћанском животу и добротворном служењу, али сада са још већом ревношћу, смирено и са љубављу и у далеко већој мјери него раније.

Одломак из књиге “Свети Панагис Басјас“ о. Константина Гелиса, секретара митроплита Прокопија Кефалонијског (митроплит Прокопије је замонашио и рукоположио нашег митроплита Амфилохија Радовића)

 

Написао и превео протопрезвитер Никола Гачевић

---

[1] Панагис је световно име оца Пајсија. Народ га је од милоште звао по његовом световном имену јер су га познавали и прије монашења.