Хелсинки примјер саобраћајне културе

У вријеме када безбиједност у саобраћају снажно заокупља европска друштва, Хелсинки доказује да смртни исходи од саобраћајних несрећа могу бити сведени на нулу. Главни град Финске завршио је читаву годину без иједне смртоносне несреће, што је постигнуће које изазива светско дивљење.

Како објашњава социолог саобраћаја Рони Утриаинен, одлучујућу улогу одиграла је политичка воља и стратешка промјена менталитета:

Ниске брзине и промјена начина размишљања су темељ. Када град учиниш мање погодним за аутомобиле, а пријатељскијим за људе, спасаваш животе.

У исто вријеме, слика у нашим градовима Црне Горе и Србије је обесхрабрујућа. Само ове године имамо више хиљада саобраћајних несрећа, са десетинама смртних случајева и стотинама повријеђених.  Главни узроци и даље остају непажња, непоштовање саобраћајне сигнализације, брза вожња која ставља у животну опасност учеснике у саобраћају и пјешаке. 

Ови подаци показују да наше земље имају још пута пред собом.

Н.Г.

 Види се да та логика, коју често имамо и кажемо: „да подигнемо животни стандард... да будемо богати, итд.“, не води нигдје.

Јер човјек је нешто чудно, он се не може заситити богатством.

И ако му ријешиш све проблеме и питања, или мислиш да си му их ријешио, тада си ушао у нерјешив проблем.

На пример, Швеђани, који имају можда највиши животни стандард у Европи, управо су они који највише извршавају самоубиства...

Човјек је, дакле, једно чудно биће, које, када се приближи томе овоземаљском „рају“, осјећа да му то ништа не значи.

Док, ако човјек има у себи пламен Божији, ако се случајно жртвује за другога и ако случајно живи као свети Козма Етолски, и ако има смирење, тада је он унутар раја.

Тада га никакав напад, никаква пакленост не може повриједити...

(Архим. Василије Гондикакис, бивши игуман свете обитељи Ивирона на Светој Гори)

Превео са грчког протопрезвитер Никола Ј. Гачевић

Много пута у ординацију долазио је неко кога је бољела рука.

Хтјела сам да му урадим масажу, али он није опуштао руку.

Говорила сам му: „Оставите је слободну да могу да радим“…

А он није могао, држао је укоченом.

Тада сам му говорила: „Упркос свој доброј вољи, искуству и љубави коју имам према свом послу и човјеку, ако не пустите своју руку слободну, не могу да вам помогнем“.

Пратила сам то и схватила да смо ми такви пред Богом.

Ако пустимо себе слободне, тада ће нас Бог обликовати онако како Он хоће да будемо.

Даће нам толико прилика.

Упознаће нас са Његовим људима!

Кретаћемо се напријед у животу!

И стићи ћемо да процветамо у Христу, у Богу.

Али када ми хоћемо своју вољу и кажемо Му: „Не, нећу“, онда нам Бог опет каже: „Пусти слободног себе“… „Не, ја ћу по своме“… „Пусти га слободног“… „Не! Ово хоћу“…

И пошто нас је створио слободнима, каже нам: „Па добро, ако нећеш, разбиј главицу своју!“.

И онда, са разбијеном главицом, доћи ћеш и рећи: „Господе, опрости ми, Господе, помилуј ме…“.

И блажено је да нам се то догоди и да се вратимо и кажемо: „Господе, помилуј ме“.

Јер и тада, чак и са разбијеном главом, ако нам отвори очи – биће добро!

(Света монахиња мајка Гаврилија Папајани)

п. Никола Гачевић

 

AFTER FOREVER

„Јеси ли икада размишљао о својој души?

Може ли, заиста, да се спасе?

Или вјерујеш да, када умреш,
једноставно остајеш у своме гробу?

Да ли је Бог само мисао у твом уму,
или је дио тебе?

Да ли је Христос само једно име,
које си читао у некој књизи…?“

Питања која „пеку“ сваког човјека који жели да слободно размишља, а која постављају личности које углађено друштво и удобни, самозадовољни „грађански хришћани“ сматрају опасним маргиналцима. Али, зар нису у Христово вријеме курве, цариници и отворено грешни људи били та „опасна маргина“? Христос, међутим, не лијепи етикете и не суди по спољашњем изгледу!

Данас славимо Ону која… није остала у своме гробу! Славимо Марију, Мајку Христову — и нашу Мајку по усиновљењу — коју је Христос „потписао“ на Голготи Својом крвљу, рекавши: „Ево ти Мајке.“

 Господ нам је дао заповијест да будемо смирени, да бисмо постали слични Њему.

Смирење, за разлику од гордости, отвара срце покретом љубави према цијелој творевини; чини човјека радосним када види друге у слави.

Чини човјека истински богообразним.

Привлачи на њега Нестворену Свјетлост Божију.

Удахњује жеђ да се у свему уподоби Њему.

Неку нијансу смирења божанске љубави има и љубав мајке према дјетету.

Она служи новорођенчету, предаје себе потпуно у служби дјетету, а да не осећа никакво самопонижење, овезвређење себе...

А наши оци су вјеровали да, ако је сама гордост била довољна за пад, зар није довољно за спасење и само смирење?

Св. Софроније Сахаров, Ессекс, Енглеска

Н.Г.

 У пријатељству и у еротској вези, потребно је да и други узвраћа.

Иначе не иде.

Али у љубави – не.

Љубав, онако како нас је први пут научио Христос, даје се без очекивања.

То је велика, огромна разлика.

Јер престаје да постоји его.

Престаје да постоји наше сопствено ја.

Као што добијамо љубав од Бога, тако је дајемо другоме, без да нас уопште занима шта ће он с њом да уради...

То је оно велико.

(Мајка Гаврилија Папајани)

п. Никола Гачевић

 Ако је неко нервозан или љут и псује, дјело које чини нема благослов; док, ако пјевуши или изговара молитву, дјело му се освећује.

Прво је демонско, а друго божанско.

Ако се крећете с побожношћу и молитвом, увијек се освећујете, и све се освећује.

(Свети Пајсије Светогорац)

Н.Г.

 Идите у манастире са породицом, да се душа ваша отвори за љубав Божију.

Тамо је све освећено, толико душа се моли.

Освећене душе су величанство манастира.

Душа има моћне силе које одражава на околину.

Тако и освећена мјеста утичу на нас и уздижу нас.

(Свети Порфирије Кавсокаливит)

Н.Г.

 ...Прије вијек и по свети Серафим Саровски молио се у пустињи стојећи на једном камену, и до данас дејствује његова молитва.

Тако се природно рађа питање: Куда иде свака наша мисао?

До којих граница допире?...

Видите примјер преподобног Серафима Саровског.

Он је вапио Богу само за себе: „Боже, милостив буди мени грешном!“,али из последица видимо да његова молитва има васељенски утицај кроз цјелокупну историју човјековог бића.

Већ сто педесет година и више она наставља да дјелује и да побуђује у милионима душа радост Васкрсења.

Али, куда одлазе наше помисли?...

Да ли наша сопствена мисао прелази границе нашег Манастира?

Или можда иде даље од тих граница, па чак до бескраја?

Ако постанемо свјесни колико је значајна енергија наше мисли, сигурно ћемо живјети свој монашки живот са више пажње...

Свети Софроније Сахаров, Ессекс, Енглеска

Н.Г.

 Ако желиш да живиш рајски још у овом животу, погледај на доброчинства и богате дарове које даје Бог и започни са: "Слава Теби, Боже".

Славите Бога, јер вам је помогао да напредујете, макар и мало.

Када човјек каже: "Слава Теби, Боже", Бог помаже. 

А захвалност, заједно са смиреним умом и племенитим подвигом, непрестано привлачи небеске силе и божанске благослове. 

Свети Пајсије Светогорац

Н.Г.

Митрополит Арголиде Нектарије: Вредност велике прославе Васкрса лежи у личности Христа

 

Вредност празника Васкрса лежи у личности Христа, истиче између осталог у својој васкршњој поруци за 2025. годину митрополит Арголиде г. Нектарије.

И то зато што се наш Господ као „јагње без мане“ жртвовао и васкрсао, дарујући спасење човеку и отворивши капије Раја за све.
И додаје: „Васкрс ослобађа цео људски род од туге. Христос излази из гроба као младожења из брачне одаје и испуњава радошћу жене мироносице, шаљући их да објаве Васкрсење Апостолима.“

Цела порука Високопреосвећеног:

„У телу заспавши као смртник, Царе и Господе, трећег дана си устао, подигавши Адама из трулежи и уништивши смрт — Пасха нетрулежности, спасење света.“

Као смртник у телу заспао си, наш Царе и Господе, и после три дана си се пробудио, подигао Адама из трулежи и уништио смрт. Бесмртни Васкрс — спасење света.

Свети Порфирије и сусрет са свима

 

Светог Порфирија посећивали су и људи разних верских и идеолошких усмерења. Инославни — римокатолици и протестанти. Припадници других религија: муслимани, будисти, скептици, нихилисти, хилијасти, масони и многи други. Он је налазио неки свој начин да свакога приведе размишљању и да га пробуди...!

Посетилац је осећао топлину једне умилне радости, која је излазила из његове уравнотежене духовности, утемељене у смиреној љубави Христовој и одговорној слободи коју је поседовао. 

(Антологија савета)

Н.Г