Теодосиос Мартзухос: Изнова отпочињући мјерење времена

 

Преузето од: zurnal.me

Теодосиос Мартзухос, свештеник, теолог, писац, преводилац, издавач, научни сарадник.

“Изнова отпочињући мјерење времена”

Први дан године… поновно покретање мјерења времена… дан… седмица… мјесец… година! Круг брига и занимања, тежњи, успјеха и неуспјеха. Заузетост – рад. Тежња ка побољшању материјалних прилика. Успјех у друштвеном напредовању. А неуспјех — неочекиван, наравно (ко то жели?) — који одгурујемо од себе и желимо да га нема… ни у мислима, ни пред нашим очима.

Размјењују се честитке и жеље за срећан исход свега наведеног. За дуг и пријатан живот. За испуњење сваке жеље… У наше вријеме човјек се поистовјећује са својим жељама — са жељама које „не могу да чекају“, како каже реклама. Све то човјек изговара, све то жели, а у дубини душе у то и не вјерује… Сам себе обмањује, опчињен… пожељним могућностима. Својевољно улази у безизлазне ситуације: с једне стране у „непрекидну потрагу за успјехом“, а с друге у стремљење ка „срећи по сваку цијену“. Понекад успије да прође између њих, али најчешће га те безизлазне ситуације самељу.

На крају, он свој живот везује за „трошне куке времена и славе“, како је писао и онај генијални и трагични шведски писац Стиг Дагерман. Здраворазумско прихватање представља вријеме као великог, све-прождирућег, неодредивог, непријатеља среће. Као моћ која свако сујтра претвара у јуче и жигоше само језгро сваке људске амбиције са оним што је речено у старозавјетној књизи Проповједниковој у првој глави стих 2:
„Таштина над таштинама, све је таштина.“

„Вријеме је вода и не да се обликовати — оно обликује“, како пише Андреј Тарковски у својој књижици “Христос у снијегу”; али његово длетање (обликовање) не ствара само гробове за наду, већ представља и неопходан предуслов сваког истинског успјеха. Сјемe мора да сазри. Љубав да процвјета. То су дарови времена. И, наравно, упркос свим тешкоћама и искушењима, „шампион је онај који устаје… онда када више не може“! Унутар онога што, наводно,  нас уништава (у времену), расте наше благо.

Животне, односно узрасне фазе, јесу пут зрелости са својим последицама — било ка мудрости, било ка безумљу (…јер смо слободно изабрали...!). Иронија старога пјесника Овидије у његовом дјелу Метаморфозе гласи: „Узео сам шаку земље и, држећи је високо, као безумник замолих Бога да ми подари онолико година колико има зрнаца земље! Али заборавих да Га замолим да то буду… године младости!“ Многе од нас, и то више пута, управо овакве ријечи најтачније описују.

Христос, у Јеванђељу по Марку, тумачећи — након приче о сијачу — тајну Царства Божијега, поново се враћа теми сјемена: зрна које је мање од свих, а које расте и постаје веће од свих, „тако да под сјенком његовом могу птице небеске да се настане“ (Мк 4,30–32). Тим поређењем Он супротставља неопходни захтјев времена као услов зрелости — зрелости мудрости која је корисна не само за онога који је стиче, него и за друге. Тако хришћани гледају вријеме и његову сврху: као услов и простор сазријевања.

Пише у једној задивљујућој пјесми  Julian of Norwich (†1343), у пjесми Christmas Crackers:

„Када сам као дијете смејала се и плакала,
вријеме се вукло (споро пролазило).

Када сам као млада сањала и говорила,
вријеме је корачало.

Када сам постала зрела,
вријеме је трчало.

А касније, како сам старила,
вријеме је летјело.

Ускоро ћу, путујући, спознати
да је вријеме прошло.

Хоће ли Христос до тада
спасти моју душу?

Дај Боже.“

Помолимо се за спасење своје душе — не у смислу посмртних стања, већ као земаљску душевну цјеловитост: цјеловитост и здравље бића. И управо грчка ријеч σώος ( - спашен - значи цјеловит, потпун, Спасење!

С љубављу и молитвом желим свима годину мирну, спокојну, како у друштвеном, тако и у породичном животу.

Превео: Никола Ј. Гачевић