Исповијест једног Француза атеисте

Исповијест једног Француза атеисте

У Атини је 12-13 децембра, у организацији Библијског Друштвам, одржан научни симпосион под називом “Трагајући за личношћу Христовом”, а поводом 1700 година од одржавања Првог Васељенског Сабора. Симпосион је окупио значајне познаваоце Библије из цијелог свијета. Циљ организивања симпосиона је да се поново потакне код хришћана упознавање Ријечи Божије како би са храброшћу указивали на свјетлост живе вјере, наде и љубави у тешким тренуцима. Такође се истакла потреба за обновом апологетике која је у последње вријеме, кориштена од фанатичних кругова, била на лошем гласу. Потребно је да се освијетли њен изворни смисао који је био објашњење, неупућенима и онима који су противници, Распете Хришћанске Истине.

Један од говорника на симпосиону био је Гијом Бињон из Америке, који ради у области Информатичке Технологије, хришћански апологета и философ.

Архимандрит Теодосије Мартзухос из Грчке Православне Цркве, који је био један од организатора симпосиона и међу главним говорницима, подијелио је са свима интервју са г. Бињном у једном подкасту у којем он објашњава како је постао Хришћанин.

У наставку доносимо превод интервјуа на српски језик.

Бивши атеиста Гијом Бињон започео је потрагу с намјером да оповргне Хришћанство — и остао запањен оним што је открио

Здраво и хвала вам што сте са нама. Моје име је Јана Хармон, а у подкасту који слушате представљамо приче о томе како су поједини скептици из темеља преокренули своје животе. У свакој епизоди чујемо свједочење једног бившег атеисте који је, против свих очекивања, постао Хришћанин.

Наша увјерења — било да су религијска или не — обликују се у оквиру мјеста у којима живимо, људи који нас окружују и догађаја које проживљавамо. Склони смо да прихватамо идеје људи који су нам блиски, чији се поглед на свијет уклапа у начин на који и наша околина посматра стварност. Већина увјерења не настаје као резултат темељног преиспитивања, већ се подразумијева. Она се прије „усвајају“ него што се уче, а затим се обликују тако да одговарају нашем личном разумијевању и искуству свијета.

За многе у западној цивилизацији, вјера у Бога нема никакве везе са њиховим животом. Штавише, вјеровати у Бога није само ирелевантно, већ и срамотно — друштвено или интелектуално самоубиство. Они који се сматрају научно оријентисанима не вјерују у Бога, у натприродно, у сујеверја. Уз све то, јвера се доживљава и као нешто што ограничава животни стил.

За „задовољног атеисту“ не постоји осјетна потреба нити жеља за Богом. Сасвим је природно да кроз живот пролази ослањајући се искључиво на себе. И ту се намеће питање: шта би могло да промијени мишљење таквог чојвека? Зашто би неко промијенио курс и окренуо се ка Богу?

У причи коју данас доносимо, живот нашег саговорника није могао бити успјешнији. Као проницљив мислилац, успјешан предузетник, остварен спортиста и музичар, Гијом је истовремено био и отворени атеиста.

Ипак, неочекивано је почео да вјерује да Бог не само да има дубоку везу са његовим животом, већ да је Он извор и средиште самог постојања. Данас је доктор теолошке филозофије и бави се питањима стварности и Бога. Како се, побогу, то догодило? Надам се да ћете ми се придружити и данас — да чујете, разумете и сазнате.

JХ: Добро дошао у Side B Podcast, Гијоме. Веома ми је драго што си данас са мном!

ГБ: Хвала на позиву, Јана. Велико ми је задовољство.

JХ: Сјајно. За почетак, можеш ли нам укратко рећи ко си данас — гдје живиш и понешто о свом животу, прије него што се вратимо на твоју причу?

ГБ: Наравно. Као што се вјероватно чује по мом акценту, Француз сам, али тренутно живим у Сједињеним Америчким Државама. То је дио приче о мом путу из Француске у САД. Одрастао сам у Француској, у близини Париза. Данас живим у Америци.

Дуго сам боравио у Њујорку, односно у широј области Њујорка, а недавно сам се са супругом и наше петоро мале дјеце преселио у Вирџинију — тако да та „петорица малишана“ прилично објашњавају зашто смо напустили Њујорк. Сада смо у нешто мирнијем окружењу у Вирџинији.

По занимању сам директор инжењеринга. Радим у области информационих технологија, а у слободно вријеме се бавим филозофијом и хришћанском апологетиком. То значи да се највише бавим темама везаним за хришћанску вјеру, филозофску теологију и сродна питања.

JХ: Звучи као да водиш веома, веома испуњен живот. Заиста. Петоро дјеце! Скидам ти капу — каква је то радост и благослов! Али, без сумње, и изузетно захтјеван животни ритам. Рекао си нам, у овом кратком представљању, да си одрастао у крају близу Париза у Француској, па бих вољела да нас сада вратиш у своје дјетињство. Какво је било одрастати тамо? Да ли је у тој култури, у атмосфери твог дома, па и у твом личном животу, постојало некакво осјећање вјерске припадности?

ГБ: Да. Као мало дијете одрастао сам у Француској, у предграђу близу Париза, у једној веома топлој и пажљивој породици. Имам старијег брата и млађу сестру, и нас троје, заједно са родитељима, чинили смо заиста дивну породицу. Што се тиче вјерских увјерења, били смо — у најмању руку формално — римокатолици.

Морам, међутим, да кажем да ја лично нисам много томе придавао пажње. То је више представљало неку врсту обавезе или сметње него ишта друго — нешто што се једноставно ради, можда из традиције, можда уз дозу сујеверја, али не као дубоко и снажно животно увјерење, барем не за нас дјецу. То је, дакле, било окружење у ком сам одрастао. Али то није дуго потрајало. Када смо порасли и добили нешто више слободе, родитељи нас нису приморавали да наставимо да идемо у цркву. Врло брзо смо одлучили да то једноставно није за нас. И кажем „ми“, јер је мој брат престао да иде неколико година прије мене, а ја сам га потом слиједио. Једноставно смо престали да идемо у цркву. У том тренутку, мој живот као атеисте није се много разликовао од онога у шта сам ионако вјеровао или како сам већ живио. Једина ствар која се промијенила била је то што више нисам морао да идем у цркву недељом ујутру. Дакле, радило се о једном кратком, површном додиру са религијом, након чега је услиједило удаљавање од ње — али не и нека драматична или радикална промјена у мом животу.

JХ: Врло брзо си рекао да си се једноставно помјерио ка атеизму, као да је то била нека подразумијевана позиција. Звучи као да се то догодило још у тинејџерским годинама, па ме занима: да ли је то била пука претпоставка коју си прихватио? Да ли је постојало неко интелектуално промишљање или истраживање које те је водило ка натуралистичком погледу на свијет? Како се то заправо догодило?

ГБ: Догодило се сасвим природно. Опет, у Француској, мислим да је то, на неки начин, дио ваздуха који удишемо. Невјеровање у религију дјелује као подразумијевана позиција. Бог једноставно није стварна категорија — он чак није ни питање. Зато не трошимо много времена размишљајући о томе. Тако да, не — није било неке дубље анализе. То је више било: „У реду, ако смо завршили са религијом, онда ћемо, претпостављам, живјети без Бога — и то је сасвим у реду.“ Није било много других алтернатива или опција. Нисам разматрао неку другу религију, па је та подразумијевана позиција једноставно остала једини оквир у којем сам замишљао да ћу живјети свој живот.

JХ: Да ли си много размишљао о натурализму и његовим последицама по твој живот? Или ти је једноставно било добро без Бога и то је, мање-више, било све што си о томе имао на уму?

ГБ:  Наравно, временом сам почео да вјерујем да не постоји ништа изван физичког свијета. Али да ли такав став носи са собом неке дубље филозофске последице — то је нето о чему у том периоду уопште нисам размишљао. Једноставно сам мислио да ми Бог није потребан. Није ми био потребан да бих био срећан и да бих имао добар, испуњен живот.

Тако сам престао да идем у цркву и усмјерио се на сопствене планове и на покушај да живим срећно. Срећу сам тражио на разне начине који су ми тада дјеловали забавно и исправно. У то вријеме сам играо одбојку. Био сам веома посвећен спорту, уживао сам у томе и временом сам постао добар — након касне адолесценције брзо сам израстао, постао висок и могао сам да скачем прилично високо. Тако сам заволио одбојку и на крају играо и на националном нивоу, путујући викендима широм земље на утакмице, тражећи радост и испуњење у том домену.

Поред тога, бавио сам се и музиком. Као дијете сам свирао клавир, а касније сам прешао на клавијатуре, почео да свирам у бенду и да пишем сопствену музику, наступајући на концертима. На неки начин, покушавао сам да живим сан о томе да постанем рок звијезда — бар у свом малом свијету. Истовремено сам студирао математику, физику и инжењерство, настојећи да обезбиједим стабилан посао и добру зараду. Завршио сам инжењерску школу и потом почео да радим као рачунарски инжењер у финансијском сектору. Тако сам у том периоду видио стабилност и финансијску сигурност, док су одбојка и музика представљале извор задовољства и уживања кроз које сам тражио своју срећу.

JХ: Дакле, изгледа да си „имао живот“ од самог почетка. По свим мјерилима, био си успјешан: спортиста, музичар, изузетно интелигентан, студирао си и напредовао, радио и градио каријеру. То човјека наводи да застане и каже: „Вау! Ако је живот ишао тако добро, а сада сједим с тобом и разговарамо о Богу и твојој вјери — како се, побогу, то догодило?“ Шта је био окидач који ти је окренуо поглед, промијенио ум или срце, и учинио те отвореним бар за могућност да Бог постоји?

ГБ: Да. Дакле, поред одбојке и музике, као путева ка личном испуњењу и срећи, за једног младог атеисту у Француској мог узраста постојао је још један циљ који сам веома интензивно слиједио — жене. Био сам снажно усмјерен на освајања, на то да имам довољно „материјала“ за задиркивања у свлачионици после одбојкашких утакмица. Имао сам прилично груб и токсичан образац односа и понашао сам се према женама веома лоше, понижавајуће: много невјерстава, много… једноставно много лажи, обмана, самозадовољавања и хедонизма, само ја, сам за себе.

И управо је тај аспект живота одиграо кључну улогу у мом окретању ка хришћанству — и то сасвим случајно. Десило се док сам био на одмору на Карибима са братом, у посјети нашем ујаку. Тог дана били смо на удаљеној плажи и нисмо имали аутомобил да се вратимо кући, па смо одлучили да стопирамо. После свега неколико секунди, зауставио се мали аутомобил са двије Американке унутра — једна је била из Њујорка, друга из Мајамија. Обије су биле веома привлачне; једна од њих била је бивши модел. Заправо, нису стале да нас повезу — стале су да нас питају за правац. Изгубиле су се на путу од аеродрома до хотела.

Испоставило се да је њихов хотел одмах поред куће у којој смо ми боравили, па смо рекли: „Одлично! Показаћемо вам пут ако нас повезете.“ Двоумила су се на тренутак, али су нас на крају примиле. Почели смо да разговарамо и ја сам одмах прешао у „режим завођења“. Трудио сам се да успоставим везу, да их поново видим; француски акценат је ступио на сцену и — морам признати — завођење је функционисало прилично добро. Дале су нам број своје хотелске собе и направили смо планове да се поново видимо док су на острву.

Тако смо наставили да се виђамо, показивали им острво и трудили се да им буде лијепо. Једног дана на плажи, практично сам „повукао потез“ и ушао у везу са једном од њих. Био сам прилично оптимистичан да би то могло да буде нешто више од обичне љетње авантуре — ситуација је била изузетно романтична. Заиста посебна. И мислио сам да би могла да прерасте у нешто озбиљније. Међутим, током једног разговора на плажи, сазнао сам двије ствари које су за мене биле прилично шокантне.

 Прва је била да вјерује да Бог постоји — рекла је да је хришћанка. За мене је у том тренутку то било чисто интелектуално самоубиство. Више нисам имао никаквог поштовања према вјери у Бога. Друга ствар је била да је, као дио своје хришћанске вјере, вјеровала у уздржање од секса прије брака — а то, наравно, није било оно што сам ја желио. Те двије ствари су ми у том тренутку дјеловале крајње проблематично.

Тако сам се, парадоксално, окренуо ка хришћанству из врло приземног разлога: рекао сам себи — „Ако желим да ово са њом функционише, мораћу најприје да је одвратим од њених вјерских увјерења, а затим и од сексуалне етике која из њих произлази, јер је то кључно да бисмо били заједно.“ И тако сам наставио да је освајам… Са било ким другим, таква увјерења би ме одмах отјерала, без икаквих питања.

JХ: У то уопште не сумњам.

ГБ: Али она је била довољно посебна да сам, када сам се вратио у Париз, а она одлетјела назад у Њујорк, одлучио да покушамо да одржимо везу на даљину. Рекао сам себи да ће се њена вјерска увјерења „сама од себе средити“ и да ћемо ми успјети (у мојој намјери).

JХ: Вау. Дакле, нисте били удаљени само географски — били сте на супротним странама свијета — већ је постојала и огромна дистанца у вашим увјерењима. Претпостављам да је то морало да створи много напетости, али је, из неког разлога, истовремено отворило врата да озбиљније истражиш шта уопште значи вјера у Бога. Како је то изгледало? Настави одатле.

ГБ: Наравно. Вратио сам се у Француску и нашао се у тој изузетно проблематичној вези на даљину. Сјео сам и помислио: ако желим да је убиједим да се удаљи од религије и да буде са мном и срећна, мораћу јој барем дати неке добре разлоге за то, зар не? Да употребим здрав разум и објасним јој зашто је, по мом мишљењу, наивно вјеровати у Бога.

Али онда сам схватио да, ако желим да побијем њена увјерења, морам барем да разумијем шта она заиста вјерује. И тада сам постао свјестан да практично ништа не знам о хришћанству. Тако сам заиста узео једну Библију која је годинама стајала у орману, отресао прашину са ње — готово као Аладинову лампу — и почео да је прелиставам, покушавајући да призовем неке блиједе успомене из дјетињства. Веома брзо сам, међутим, схватио да заправо немам никакво стварно знање и да је то нешто што ћу морати да упознам од нуле, јер ми је било потпуно страно. Помислио сам: „О овоме ћемо разговарати када се будемо виђали“, и то смо прилично брзо и организовали након одмора. Направили смо план да дође да ме посјети у Француској — и она је заиста дошла. Тада сам схватио да ће религија бити јасно средиште проблема, јер је за њу то било нешто веома стварно и суштинско.

Двије ствари су ме посебно узнемириле. Прва је била то што ју је на аеродром дочекао пастор. За мене је то одмах упалило неку врсту аларма: „Чекај, шта се ту дешава са тим пастором? Да ли је ово нека секта, као у документарцима?“ Друга ствар је била то што јој је неко дао адресу цркве у Паризу коју би требало да посјети. То ми је дјеловало потпуно непотребно. Зар не би могла да прескочи неколико недјеља одласка у цркву док је са мном у Француској? Та чињеница да је осјећала потребу да унапријед има адресу цркве у Паризу заиста ме је бринула.

Када је дошла у Париз, ту смо почели да разговарамо о нашем могућем заједничком будућем животу. Покушао сам да будем постепен. Прије него што бих покушао да је убиједим да у потпуности напусти религију, помислио сам да кренем са неким минималним отварањем. Па сам је питао: „Ако ја никада не промијеним мишљење, да ли би била у реду с тим да се удаш за атеисту?“ Мислио сам да ће то бити дуга и сложена расправа, али она је готово без размишљања рекла: „О, не. Апсолутно не. То не би могло да функционише.“ Био сам шокиран. Помислио сам: какво је то нетолерантно увјерење, кад сам ја био спреман да направим уступак и прихватим да она буде религиозна особа, а она није била спремна да прихвати мене као атеисту? Рекао сам: „Ово је бесмислено. То значи да ово нема будућност.“ Вече је постало прилично напето.

Она је, с друге стране, била дубоко узнемирена мојом затвореношћу и рекла је: „Зашто уопште не желиш да саслушаш оно што имам да ти кажем? Моје аргументе? Зашто си толико затворен?“ Тада сам схватио да заиста нисам био отворен. И то ме је гурнуло ка много озбиљнијем размишљању: „У реду, хајде да саслушам и другу страну. Објасни ми шта вјерујеш, па ћу ја онда о томе размислити, да бих заиста разумио са чим имамо посла — и да бих то онда могао да побијем чврстим аргументима.“ Али не више из пуке самовоље или незнања о томе шта она заиста вјерује. То је, на неки начин, био преломни тренутак — тренутак у ком сам постао спреман да ова питања истражујем озбиљно и искрено.

JХ: Дакле, када си започео са истраживањем, дјелује као да ти је првобитна намјера била да побијеш њена увјерења. Ипак, занима ме — чак и тада, када си тек улазио у тај процес, да ли си покушао да заузмеш нешто отворенији став, да покажеш поштовање према њој и њеним увјерењима и да их заиста разумијеш? Да ли би рекао да је то прије био покушај оповргавања него истинског истраживања — ако покушамо да гледамо из једне, условно речено, неутралне перспективе? Знам да нико од нас није у потпуности неутралан и да сви имамо своје предрасуде, али како данас оцјењујеш своје мотиве и свој унутрашњи став у том тренутку?

ГБ: Да. Рекао бих да је то била постепена промјена у ономе за шта сам био спреман да се отворим. Свакако је све почело као врло негативан подухват, јер сам једноставно желио да уклоним ту препреку која ми је стајала на путу и нисам могао да поднесем саму идеју религије. Имао сам осјећај да сам у дјетињству већ потрошио превише времена на те „бесмислице“ и нисам имао никакву намјеру да томе посветим још много пажње.

Дакле, свакако нисам био вољан — али сам истовремено покушавао да будем правичан према ономе у шта је она вјеровала, да бих могао да је саслушам на поштен начин и да употријебим разум да то побијем, али бар да побијем нешто што сам заиста разумио. Желио сам да моји аргументи буду прецизни, а не засновани на карикатури њених увјерењa.

Истовремено, постојао је и један други глас у мени који је говорио: „Ако ћеш ово заиста да схватиш озбиљно, ако ћеш да истражујеш и покушаш да о томе размишљаш бар донекле објективно, онда мораш да натјераш себе да будеш мало отворенији.“ Такође нисам желио да било која моја лична жеља утиче на тај процес размишљања — ни у једном, ни у другом правцу. С једне стране, нисам желио религију и то ме је могло навести да је одбацим чак и без добрих аргумената. С друге стране, постојала је и реална опасност да бих, ако она не би била спремна да промијени мишљење, могао себе да убиједим да кажем: „Да, да, наравно, ово је истина“, само да бих одржао везу с њом.

Било ми је потпуно јасно да ниједан од та два сценарија није добар, нити пожељан. Ако бих уопште прихватио та увјерења, она су морала да буду истинита — не производ мојих жеља да будем са њом или да избјегнем конфликт. Тако је постојала та тежња ка некој врсти објективности: свјесни напор да себе приморам на извјесну неутралност, иако сам знао да постоје утицаји са обе стране који су ирелевантни и које сам морао да изоставим из свог расуђивања.

JХ: Дакле, колико је то било могуће, настојао си да истину ставиш на прво мјесто?

ГБ: Мислим да јесам — колико сам могао. Нико од нас није у потпуности објективан, али вјерујем да је постојала искрена намјера да се о томе размишља озбиљно и да се заиста разумије.

JХ: Да, да. Па реци нам — шта се онда догодило? Како сте започели тај процес?

ГБ: Да. Прво што сам урадио било је да сам заиста отворио Библију и почео да читам Нови Завјет, сам за себе, како бих коначно, као млади одрасли човјек, стекао представу о томе шта у њој заправо пише. Имао сам нека сећања из дјетињства — на вријеме проведено у црквеним клупама, на досаду сваког недељног јутра — и када сам узео Библију у руке, очекивао сам да ћу у њој наћи исте оне досадне опште фразе које сам памтио из дјетињства.

Али ово је било потпуно другачије искуство. Читао сам Нови Завет, читао јеванђеља, самостално, и сусретао се са описом живота и службе Исуса Христа. Лик Исуса, када сам о Њему почео да читам као млади одрасли човјек, био је изузетно привлачан. Имао сам утисак да се суочавам са изузетно занимљивом личношћу — са веома интелигентним учитељем, мајстором ријечи, који се са изузетном вјештином кретао кроз расправе, који је увијек излазио као побједник из сукоба, када би људи долазили да Га ухвате у замку и саплету Његовим сопственим ријечима. Он је те разговоре увијек водио суверено и мудро. Поучавао је са ауторитетом, говорећи да је Царство Божије дошло са Његовом службом и да је Он Син Божији. Дотицао се најдубљих питања која су мучила људе и чинио је то на начин који је био снажан и убједљив. Био је, једноставно, изузетно фасцинантна личност.

Оно што сам сада откривао није имало никакве везе са оним што сам памтио из дјетињства — и то ме је, искрено, учинило помало нелагодним. Нисам био сигуран шта да радим са тим Исусом. А уз све то, био је и морално задивљујући: био је спреман да се понизи и опере ноге својим ученицима, да покаже једну слику дубоке смирености и љубави.

Тако ме је лик Исуса Христа, онакав какав се открива у Новом Завјету, дубоко заинтересовао и оставио снажан утисак на мене.

JХ: Да, мислим да је то често изненађујуће. Неко има одређену представу о томе ко је Исус, можда на основу културних референци, неке слике или иконе коју је видио у дјетињству, или нечега сличног. А онда, када сам почне да чита Свето Писмо, открије нешто много снажније, упечатљивије, мудрије и моћније него што је икада замишљао. Чини ми се да си и ти био веома изненађен и, како кажеш, дубоко привучен личношћу Исуса.

ГБ: Да. То је био један дио мог истраживања — да се суочим са стварним Исусом Новог Завјета и да Га доживим као истински фасцинантну личност. Други дио је био то што сам покушао да будем донекле отворен и урадио нешто што је, гледано уназад, вјероватно била грешка број један или број два. Помислио сам: „Ако је ишта од овога истинито и ако томе приступам отвореног ума, онда то значи да постоји Бог који види да ово радим и коме је, вјероватно, важно то што о свему овоме размишљам.“

Тако сам, као атеиста, почео да се молим — на неки начин… Посматрао сам то као експеримент. Био сам научник и инжењер, па сам себи рекао: „Хајде да спроведем експеримент и кажем: ‘У реду, не вјерујем да Бог постоји, али ако постоји — откриј ми се. Отворен сам.’“ То је био следећи корак: невјерничка молитва. Данас, као хришћанин, када се осврнем на то, кажем себи: „Очигледно, то није била узалудна молитва.“ Али у том тренутку, то је био једноставно корак који сам направио — и то је било све што сам имао у том стадијуму истраживања.

У том периоду нисам могао да одем у цркву чак и да сам желио, јер сам играо одбојку у националној лиги и сваког викенда путовао широм земље да бих играо утакмице. И онда се, убрзо након те молитве без вјере, догодило нешто неочекивано: повриједио сам десно раме. Није било никакве очигледне повреде или незгоде — једноставно је одједном почело да боли. Раме се упалило и већ десет или петнаест минута након почетка тренинга више нисам могао да смечујем, нисам могао да играм. Љекар није могао да утврди шта се дешава. Физиотерапеут је покушао да помогне, али без успјеха. На крају су ми рекли: „Не знамо шта је, али мораш да одмориш раме. Престани са одбојком на неколико недеља, па ћемо се поново видјети.“ Тако сам, против своје воље, био приморан да не играм одбојку неколико недеља.

А пошто сам у то вријеме већ размишљао о хришћанству и покушавао да разумијем шта моја дјевојка заиста вјерује, помислио сам: „Хајде да отворим рачунар и потражим адресу цркве у коју је она ишла када ме је посјетила.“ Користила је мој рачунар, па сам могао да пронађем ту адресу, а да јој ништа не кажем. И помислио сам: „Отићи ћу да видим шта ти хришћани раде када се окупљају — чисто да стекнем утисак.“ Тако сам узео адресу и одвезао се до те цркве у Паризу. Срећом, то је било након што сам се управо уселио у свој стан. Да сам још увијек живио са породицом, никада не бих могао да оправдам одлазак у цркву. Али сада сам био сам, изолован, далеко од одбојкашких терена, имао сам адресу — и отишао сам.

Појсету бих описао као одлазак у зоолошки врт, да видим нека чудна, егзотична бића о којима сам чуо, али их никада нисам видио уживо. Ушао сам у цркву и све ми је било веома необично. Имао сам осјећај да је само моје присуство у тој згради увреда за мој разум и био сам увјерен да бих умро од срамоте када би ме неко од породице или пријатеља видио тамо.

Ипак, ушао сам и примијетио разлике у односу на католичку цркву мог дјетињства. Оно што ме је, међутим, дирнуло била је аутентичност људи. Све ми је и даље било чудно и непријатно, али неки од њих су се молили и заиста је дјеловало као да разговарају са Богом за кога су вјеровали да је присутан. То нису биле унапријед научене или формално изговорене молитве, какве сам познавао. Они су заиста вјеровали у то што раде. Сјео сам и само посматрао богослужење. Музика је била савремена и, као музичару, пријало ми је да видим таленат музичара, али свакако нисам могао да пјевам стихове са њиховим религијским садржајем. Проповијед је била занимљива, али не памтим ниједну реч коју је пастор тог јутра изговорио. Вјероватно сам био превише заокупљен осјећајем срамоте што сам у тој згради и мишљу шта би било да ме неко види. Када је проповијед завршена, помислио сам: „Видио сам довољно. Добио сам оно по шта сам дошао. Хајде да одем прије него што будем морао да се представљам или разговарам са било ким.“ Тако сам устао, избјегавао погледе и кренуо ка излазу. И онда сам отворио врата. Имао сам буквално једну ногу напољу, када сам осјетио снажан трн који је кренуо из стомака, подигао се у груди и стегао ме у грлу. Застао сам на прагу. Обузела ме је језа. Чуо сам себе како мислим: „Ово је смијешно. Морам да схватим шта се овдје дешава.“ Окренуо сам се, затворио врата и право отишао до главног пастора. Представили смо се. Рекао сам му: „Ви вјерујете у Бога, зар не?“ — „Да, наравно.“ А ја сам питао: „Како то функционише?“ Предложио ми је да о томе разговарамо ако сам спреман да закажем разговор. И јесам.

Годинама касније ми је признао да није вјеровао да ћу заиста доћи. Али ја сам рекао: „У реду. Доћи ћу.“ И тако је почео дуг низ разговора са тим пастором у Француској. Звао се Роберт. Био је Американац, али је дуго служио као мисионар у Француској. Тог дана сам отишао у његову канцеларију, изнио му своја питања, испричао своју ситуацију и оно што сам тражио — и тако смо започели разговор о хришћанству.

JХ: Да ли си то рекао својој дјевојци? Рекао си да си први пут отишао у цркву а да она то није знала, али да ли си с њом разговарао о ономе што си читао у Библији? О ономе што си доживио — посебно тог дана у цркви?

ГБ: Да, дјелимично. Све ми је то данас помало магловито. Прошло је много година, па нисам сигуран у све појединости. Након неког времена, рекао сам јој да сам био у тој цркви и тада смо о томе разговарали. Али, на неки начин, држао сам те ствари прилично одвојене у својој глави.

Био сам заиста усредсређен на сопствено размишљање и истраживање свих тих питања, а она је у том процесу била више са стране. Започео сам разговоре са пастором Робертом у Француској, и то је све више постајало дијалог између нас двојице, независно од тога шта бих радио — или не бих радио — у односу на своју тадашњу дјевојку.

JХ: Дакле, изгледа да је то заиста било један независан информативни разговор— између тебе и пастора?

ГБ: Да. Тако се бар ја тога сећам. Да.

Тако смо почели да разговарамо. Постављао сам нека од својих ранијих питања, а он се није нужно бавио оним што бисмо назвали класичном апологетиком. Не знам ни да ли је износио неке формалне, позитивне аргументе у прилог хришћанству, али је, из своје перспективе и сопственог погледа на свијет, објашњавао унутрашњу досљедност својих увјерења. И већ је то, у том тренутку, на мене оставило снажан утисак — чињеница да постоји неко ко је заиста спреман да одговара на питања и да образложи оно у шта вјерује. И дјеловало је да он у то заиста вјерује. Није било ни трага сумње или глуме. Ништа није било одглумљено — он је искрено вјеровао у све то. Дао ми је једну малу књижицу која ми је била веома занимљива. У њој је било неколико питања и библијских одломака, са упутством да сам потражим одговоре. То је била врста уводa у његова хришћанска увјерења.

Тако сам узео ту књижицу, отишао кући, отворио Библију и почео да тражим одговоре и да их записујем. А сваки одговор је, врло брзо, рађао нова питања. Тако сам почео да исписујем своја питања на тим листовима папира, а она су потом постајала основа за наш следећи разговор када бих поново дошао код њега. Та питања су водила ка новим питањима, и убрзо се све претворило у читаву гомилу папира испуњених питањима — и управо је то постало срж наше размјене мишљења.

Кроз те разговоре, кроз сопствено читање Библије и кроз лично промишљање, постојало је више области — више тема — у којима сам једноставно схватио да сам гријешио и да сам морао значајно да промијеним своје ставове.

Неке од тих тема биле су: мој однос према натприродном, чудима и питању да ли је „интелектуално самоубиство“ вјеровати да постоји нешто изван чисто природног свијета. Друга тема био је мој поглед на науку и улогу коју наука треба да има у нашим увјерењима и у оправдавању нашег знања о свијету. Трећа је била моја перцепција секса и хришћанске етике у вези са односима и браком. Затим моје схватање знања — шта је потребно да бисмо нешто заиста знали. И коначно, мој поглед на спасење.

То је, дакле, пет области у којима је дошло до дубоке промјене: натприродно, наука, секс, знање и спасење.

JХ: То су заиста велика питања — нарочито за некога ко је био атеиста, и то отворено и доследно, читавог живота. Посебно ово прво које помињеш: стварност натприродног. То је заиста огромно питање. Или је физички свијет све што постоји, или постоји нешто више од природе. Како си дошао до тога да прихватиш — или бар допустиш — да постоји нешто изван природног свијета? Да ли је то дошло кроз читање Библије, или више кроз оно што бисмо назвали апологетиком? Шта те је у том тренутку убиједило?

ГБ: Да. Овдје је важно рећи да се промјена није догодила тако што сам одједном повјеровао да постоји нешто изван природе. Моја промјена је почела много скромније. Први корак је био да прихватим да неко може у то да вјерује — а да при том није глуп. То је можда мала промјена, али је била пресудна.

Роберт ми је ту помогао, јер је испред мене стајао човјек који је очигледно био образован, интелигентан, емоционално стабилан, није користио религију да би прикрио неке слабости — и који је искрено вјеровао да Бог постоји, да је Исус васкрсао из мртвих и да су чуда могућа и да се заиста дешавају. Дакле, почетак те промјене био је једноставно у томе да кажем себи: „Чекај мало, шта се овдје дешава?“ Да неко може да вјерује у све то, а да при том не чини интелектуално самоубиство.

Суочио сам се, заправо, са постојањем Роберта — и тада сам схватио да заиста постоји много интелигентних људи који вјерују да постоји нешто више од пуке природе у покрету. Није било да сам прихватио натприродно, већ сам га ставио „на мапу“, схвативши да постоје људи који га озбиљно и разумно бране — а ја нисам имао неки снажан аргумент зашто то не би могло бити истинито. Тако сам то почео да посматрам као реалну могућност и да му приступам са извјесним поштовањем. То је била моја тадашња промјена у погледу натприродног.

Што се тиче науке, промјена је дошла кроз једно важно сазнање: схватио сам да сам једноставно подразумијевао да је наука у средишту свега. Ја сам био научник — студирао сам физику, инжењерство и биологију — и мислио сам да је наука начин на који сазнајемо истину о свијету. Онда сам се запитао: „Шта сам ја заправо научио током свих тих година студија што би било у супротности са постојањем Бога?“ И то је био кључан тренутак.

По први пут сам схватио да, упркос свом научном самопоуздању, врло мало онога што сам знао из науке има било какве везе са питањем Божјег постојања. Заправо, ништа од онога што сам научио није представљало побијање постојања Бога. Тако сам почео да увиђам да наука, вјероватно, уопште није најрелевантнији алат за ово питање.

Тада сам схватио и нешто још дубље: у животу знамо многе ствари које уопште не заснивамо на науци. Наука није једини начин стицања знања. И помислио сам да би постојање Бога и истинитост хришћанства могли спадати управо у ту категорију ствари — оних које можемо познавати, али не нужно научним методом.

Данас, као филозоф, видим да је то апсолутно фундаментално. Идеја да је наука једини начин сазнања је изузетно наивна — заправо, филозофски врло слаба, па чак и самопобитна. Постоји мноштво противпримјера. То једноставно није одржива позиција, али је то био став од ког сам морао да одустанем у сопственом размишљању.

Следећа тема на тој листи било је питање секса и хришћанске моралности. Ту сам улазио у право минско поље, јер сам био одлучан да не прихватим идеју да је уздржање прије брака добра ствар. Међутим, постепена промјена је настала када је Роберт успио да прикаже једну привлачнију слику: да постоји унутрашња логика у хришћанском схватању, да Бог — као Створитељ свијета — има кредибилитет да нам каже под којим условима је сексуалност добра и здрава.

Наравно, та визија ми се није допадала и није била у складу са мојим животним плановима. Али опет је постојала унутрашња доследност, а и извјесна привлачност у традиционалнијем, конзервативнијем погледу на односе и сексуалност. Имао сам иза себе дугу историју лошег односа према женама — невјерства, лажи, непоштовања, површности — и знао сам да то није било добро. Један дио мене био је спреман да призна да би строжа морална структура на том пољу могла бити освежавајућа.

Ипак, још увијек не до те мјере да бих прихватио хришћанску вјеру. Ту је постојала унутрашња борба.

Још једна ствар која ме је мучила била је идеја да је хришћански став о браку наводно мизантропски или нетолерантан — онај принцип „не треба се женити не-хришћанином“. То ми је дјеловало искључиво и нетолерантно. Али Роберт ми је помогао да то сагледам другачије. Објаснио ми је да у томе заправо има много мудрости: ако је вјера у Бога и хришћанство нешто што је централно за једног хришћанина, онда има смисла да особа са којом дијелиш живот — најважнија особа на свијету — дијели и твоја најдубља увјерења. У супротном, брак једноставно нема реалне шансе да успије.

Тако сам схватио да то није мизантропија или нетолеранција — већ логика. И тај аргумент је за мене био неутралисан.

JХ: Да. Дакле, изјаве твоје дјевојке да није спремна да се уда за атеисту — претпостављам да су ти у том тренутку почеле да имају много више смисла?

ГБ: Да, да. Апсолутно.

JХ: Рекао си и да је питање знања било нешто што си морао да разријешиш?

ГБ: Да. То је дошло нешто касније и заправо је представљало једну од кључних прекретница. Како сам све више увиђао да хришћански поглед на свијет има много више смисла него што сам се надао — и како сам почињао да сумњам да, у ствари, немам много добрих аргумената против њега — почео сам да се питам: „Шта да радим са овим Исусом? Никада, рецимо, нисам заиста вјеровао да је Исус измишљени лик. Било ми је јасно да је ријеч о личности дубоко укоријењеној у историји — да је, у најмању руку, био учитељ у Палестини првог вијека, који је окупио велики број људи и оставио такав траг да свијет и данас, у великој мјери, живи под утицајем његовог учења и учења његових следбеника. То ме је уздрмало и навело да се запитам шта би значило ако је све то истинито — и ако би мој живот морао да прође кроз једну дубоку, радикалну промјену увјерења.

Наставио сам са тим „невјерничким“ молитвама и покушавао да видим: „У реду, почињем да схватам да постоји простор да хришћанство буде истинито. Радознао сам да сазнам да ли Бог заиста постоји — и ако постоји, да ли би могао да ми се открије на јачи, убједљивији начин, на начин који би ми донио истинску сигурност.“ Јер ако је постојала једна ствар коју нисам желио, то је била слијепа вјера. Нисам хтио да једноставно „повјерујем“. Хтио сам да будем довољно сигуран да је оно што прихватам — истина.

И управо ту сам схватио да је моје схватање знања, као и моја очекивања у погледу сигурности, било погрешно. Оно чему сам се надао била је апсолутна извјесност — неоспориви разлози који би ме натјерали да вјерујем у Бога без икакве сумње. А онда сам схватио да је то нереално очекивање. Постоји мноштво ствари које знамо у животу, а да за њих немамо апсолутну сигурност. Ипак, та знања сматрамо потпуно легитимним и важним.

Једна од тих категорија знања је свједочанство — то да нешто знамо зато што нам је то рекао неко ко зна. Звучи једноставно, можда чак и наивно, али огроман дио најважнијих ствари у животу знамо управо на тај начин. Знам своје име. Знам датум рођења. Знам шта се догодило оног дана када сам рођен. Све то знам не зато што имам доказе у строгом смислу или апсолутну сигурност, већ зато што ми је неко поуздан то рекао.

То је била значајна интелектуална промјена када сам почео да размишљам о хришћанству. Почело је да има смисла. Почео сам да сумњам да би то могло бити истинито — и да би та истина била изузетно важна. Схватио сам да су моја очекивања у погледу знања била неразумна. Увидио сам да многа знања почивају на свједочанству, и почео сам да посматрам Јеванђеља управо у том кључу — као свједочанства људи који су били тамо, који су говорили: „Ово смо видјели. Провели смо вријеме са Исусом. Ово је говорио. Ово је чинио.“ А ту је, наравно, и прича о његовом распећу и наводном васкрсењу из мртвих.

Наравно, ту постоји натприродна димензија и питање да ли је то свједочанство поуздано. Али сам схватио да је то, у принципу, исто као када ми неко каже да је нешто видио — и ја на основу тога нешто знам. Почео сам да увиђам да је свједочанство Јеванђеља довољно снажно да ми пружи разумијевање ко је Исус био, шта је чинио и шта се догодило — укључујући и тврдњу да је васкрсао из мртвих.

Наравно, то не значи да треба бити наиван — да неко нешто каже и ми то аутоматски прихватимо. Не, знање се не стиче без критеријума. Питање је да ли је извор поуздан. А за мене је у том тренутку кључно било то што, иако нисам познавао све академске расправе о поузданости Светог Писма као што их познајем данас, био сам увјерен да не морам да знам све могуће приговоре да бих имао оправдано увјерење о томе шта је Исус рекао и учинио.

Тако сам у том периоду дошао до закључка да је свједочанство Јеванђеља поуздано — да ми говори шта се догодило. Интелектуално, све је почело да има смисла и могао сам да прихватим да је то истинит опис историјских догађаја. То је била последња велика интелектуална промјена која ме је навела да промијеним мишљење о истинитости хришћанства.

Али ни тада још нисам био хришћанин. Морала је да се догоди још једна промјена — и она је била више промјена срца него ума. Тада сам заиста разумио поруку спасења.

Док су се све те мисли одвијале, наставио сам да се молим: „Боже, ако постојиш, покажи ми се снажно.“ Надао сам се да ће се небеса отворити, да ће засјати свјетлост и да ће ми Бог проговорити. Али оно што се догодило било је другачије — и истовремено веома снажно. Бог је пробудио моју савјест.

То је било изузетно непријатно. Суочио сам се са чињеницом да сам учинио заиста ружне ствари. Варао сам своју дјевојку више пута, у веома тешким околностима. Покривао сам све то лажима — лагао сам њу, лагао сам друге, лагао сам себе, само дабих себе тернутно задовољио. И у том искуству тражења да ми се Бог открије, све ми је то било бачено право у лице. Био сам разједен кривицом. Видио сам само своје гријехе — и то ме је ломило.

И управо у том болу, порука коју сам све вријеме читао, а коју нисам могао интелектуално да схватим, коначно ми је постала јасна. Читао сам да је Исус умро на Крсту за нас, али нисам разумио везу. Нисам видео везу између његове смрти и мог живота. А онда сам схватио: „Да. Због тога је Исус морао да умре. Због мене. Платио је цијену за моје гријехе — управо за ове које сада видим и због којих осећам такву кривицу.“

Тада сам разумио да је то добра вијест коју хришћанство објављује: да могу да се покајем за своје гријехе и да се поуздам у Исуса — и да, захваљујући његовој жртви на Крсту, могу бити слободно опроштен и добити вјечни живот не на основу своје праведности, већ на основу вјере у њега.

То ме је погодило као удар грома. То је био тренутак у којем се догодила промјена и у срцу и у уму. И рекао сам: „Да. То је то. Господе, Ти си стварни. Ово је истина. Узми мој живот и спаси ме.“ Догодила се снажна духовна обнова. Кривица је нестала. Био сам, дословно, поново рођен, слободан.

То је била дубока промјена — емоционална и духовна. Имао сам осјећај да сам сусрео живога Бога и да су моји гријеси, који су ми до тада били страшно стварни, сада опроштени захваљујући ономе што је Исус учинио за све нас.

JХ: Вау! То је заиста нешто посебно. Изгледа да, иако си кренуо у потрагу прије свега да провјериш да ли је то истинито, на крају открио не само да је истинито, него и да је стварно — не само као интелектуална идеја, већ као нешто што је ушло у твој живот, у твоју личност, у твоју душу. Не могу ни да замислим какву си промјену и унутрашњи судар морао да проживиш. Колико је тај процес трајао? Колико ти је времена било потребно? Дјелује да си био на једном врло свјесном путовању.

ГБ: Од тренутка када сам упознао Роберта (свештеника), оног чувеног недељног јутра, па до тренутка када сам заиста прихватио Благу вијест, прошло је неколико мјесеци. Вјероватно мање од шест. Али да — неколико месеци.

И занимљиво је да се та последња преломна тачка догодила управо у вријеме када сам планирао да, први пут, одем у Њујорк и посјетим своју дјевојку. То је био изузетно конфликтaн тренутак: осјећао сам да сам повјеровао да је све то истина, а сада сам морао да јој признам своје гријехе.

Унутра сам био у страшној борби, јер су ми многи говорили: „Нема потребе да помињеш било шта од тога. Шта је било — било је. Само буди срећан с њом.“ То, наравно, није био савјет који ми је дао Роберт — јер ја му, искрено, ништа од тога нисам ни рекао прије одласка у Њујорк — али моји пријатељи јесу. А моја савјест је у мени постала веома жива, и помислио сам: „Нема шансе да изградим однос на лажи.“ Тако да сам био расцијепљен и збуњен.

Отишао сам у Њујорк, упознао град, провели смо једну врло интензивну седмицу — и пред крај сам, коначно, попустио и признао јој све. И помислио: „Ово ће нас сигурно раздвојити, све ће се завршити — али бар ћу живјети са чистом савјешћу и моћи ћу да ходим у складу са оним што знам да је исправно.“

То је било ужасно болно. Она је то примила веома тешко, а пошто се све десило непосредно пред мој повратак, вратио сам се у Париз увјерен да је готово. И био сам увјерен да је крај — све док, кад сам слетио у Париз и изашао са аеродрома, нисам видио поруку на телефону: жељела је да покуша да ми опрости и да ипак покушамо да успијемо.

И тако је почео период у којем сам заиста покушавао да то „проради“. Помислио сам: „Бог користи све ово да ме доведе у вјеру.“ Био сам спреман да направим тај корак и урадио сам оно што је у том тренутку изгледало као једино логично: предузео сам радикалне мјере да потпуно промијеним живот.

Оставио сам све у Француској. Напустио сам одбојкашки тим. Напустио сам бенд. Напустио сам посао. Пошто сам радио у финансијском сектору, нашао сам посао на Волстриту — то је прошло прилично добро. И преселио сам се у САД да будем с њом и да започнем тај нови живот. Био сам пун наде и емоција. А онда сам стигао у Њујорк — и ту прича добија други ток: испоставило се да је наша веза заправо веома лоша. Нисмо били нимало компатибилни. Требало ми је неколико мјесеци да прихватим ту истину, али на крају је постало јасно да све ово није било да бисмо ми били заједно. И на крају смо се разишли. И то је био тренутак када сам почео да се питам: „У реду, Боже… шта је Твој план? То је исход после тога што сам из коријена промијенио живот?“ Био сам у Њујорку са врло мало друштвених контаката — без одбојкашког тима, без бенда — остао ми је само посао. Све вечери и викенди били су ми празни.

И управо у том периоду почео сам да одговарам на питања породице и пријатеља у Француској о својој новој вјери, покушавајући да их увјерим да нисам „изгубио разум“. Ту су почеле расправе у којима сам интелектуално улазио дубље и говорио им: „Ево неких разлога због којих сам повјеровао.“ А онда сам и сам постајао све радозналији и почињао да откривам: „Да, постоје и други добри разлози да вјерујем да је ово истинито.“ Дијелило ми се то, и пријало ми је да о томе разговарам.

И онда, прије него што сам се снашао, проводио сам све вечери и све викенде размишљајући и истражујући та питања: гледао сам дебате и документарце, читао књиге — и искрено уживао у томе. После неколико мјесеци таквог интензитета помислио сам: „Ако већ улажем сав свој временски и ментални капитал у ово, онда је боље да стекнем и формално образовање.“

Тако сам се пријавио на факалтет. Неколико година касније дипломирао сам са мастер дипломом из библијске књижевности, са фокусом на Нови Завјет. Потом сам наставио студије и стекао докторат из филозофске теологије.

Тако сам, после пресељења и преображаја, прошао кроз „мала врата“ и ушао у свијет хришћанске науке — без икаквог претходног плана. Али ето, постао сам активан: пишем, истражујем, говорим. И што је помало надреално, неки људи које сам у почетку проучавао касније су постали моје колеге и пријатељи. Звучи помало нестварно — али то је мој живот данас.

JХ: Прешао си заиста дуг пут — од невјере не само ка хришћанској вјери, већ ка једној дубокој, узбудљивој, академски утемељеној хришћанској вјери и озбиљном дијалогу. Данас си један од оних гласова које људи траже и слушају када су у питању најдубља теолошка и филозофска питања, што је заиста импресивно. Чини се да, за некога ко је истину сматрао врховном вриједношћу, ти и данас истину — у личности Христа — сматраш апсолутно врховном, не само у свом личном животу, већ и у борби за њу у оквиру хришћанског погледа на свијет, и то чак, како кажеш, на једном дубоком и научном нивоу.

За скептика који нас можда слуша — за некога ко је вјеровао да никада неће повјеровати у Бога или да никада неће ни помислити да Га истражује — када погледам твој живот и када те слушам, видим човјека који је очигледно бриљантан мислилац и некога чију мудрост вриједи слушати. Шта би рекао таквој особи, некоме ко је барем радознао да истражује, као што си и ти некада био?

ГБ: Да. Не знам да ли сам баш у позицији да другима дајем савјете и говорим им шта треба да раде, али могу да подијелим неколико размишљања. Прво је ово: ако су интелектуално радознали, свакако би требало да се упознају са материјалом који се о овим питањима расправља — са, условно речено, „контроверзним“ материјалом. Са расправама о истинитости хришћанства. Постоје заиста веома озбиљна промишљања и веома добри разлози да се вјерује да Бог постоји, да је Библија поуздана и да имамо вјеродостојан опис онога што се догодило Исусу. Дакле, истражити интелектуалну страну вјере је једна препорука. Неки су то већ учинили, неки никада нису. Ја бих свакако охрабрио људе да то ураде — да то заиста истраже.

Друга препорука је личнија и веома ми је блиска срцу. То је охрабрење да не полазите од претпоставке да већ знате ко је Исус. Да не мислите да Га знате само зато што сте чули за Њега, можда ишли у цркву и слушали безброј прича. Ја бих препоручио да покушате исто оно што сам и ја урадио: да кажете себи — „Хајде да заборавим све што сам до сада чуо. Хајде да узмем изворе и да видим шта су људи заиста видјели и какав је Он заиста био.“ Вјерујем да то може бити изузетно преображавајуће — сусрести се лицем у лице са стварним Исусом, а не са оним за кога мислимо да га познајемо.

JХ: То је заиста добар савјет. А за хришћане који нас слушају — посебно за оне који у свом животу познају некога ко није хришћанин, али би жељели да Га упознају — ти си, рецимо, имао сусрет са Робертом (свештеником), једним интелегентним и смиреним хришћанином који је сједио с тобом, стрпљиво одговарао на твоја питања и промишљено разговарао с тобом док си истраживао ове духовне и дубоко личне теме које су снажно утицале на твој живот. Који би савјет дао хришћанима како да приступе онима који су скептични или који још увијек траже?

ГБ: Да. Постоји неколико савјета које бих волио да дам хришћанима када разговарају с неким ко је, рецимо, дуго био атеиста. Неке ствари за које мислим да су код мене функционисале веома добро и које су заиста добра пракса.

Прво, никада не треба полазити од претпоставке да особа с којом разговарате заиста познаје Исуса из Библије. Исти савјет важи и овдје: упутите их на Свето Писмо. Прије свега, као хришћани, увјерени смо да су Писма жива, тако да стално читање текста има духовну вриједност. Али чак и на чисто историјском нивоу — дајте им прилику да сами стекну слику о томе шта је Исус заиста говорио и чинио, да сами упознају Његову личност.

Друго, не треба претпостављати да су икада заиста чули Јеванђеље. Ми, хришћани евангелисти, често мислимо да је то порука коју су сви већ чули: да се спасавамо вјером у Исуса Христа, да вјечни живот не зависи од наше сопствене праведности, већ искључиво од вјере у Христа, јер је Он умро на Крсту и платио цијену умјесто нас. Али та порука, коју сам ја разумио и прихватио у процесу свог обраћења, за мене је била потпуно нова. Никада је нисам чуо током више од двадесет пет година живота.

Зато не бих желио да хришћани полазе од претпоставке да је та порука свима позната и јасна. У разговору са атеистом има много простора да се каже: „Хајде да за тренутак оставимо по страни питање да ли је ово истинито или не. Не покушавам још да те убиједим да је све ово тачно. Али да ли уопште знаш шта хришћанство тврди? Која је његова порука?“ И онда, мирно и сажето, објаснити Јеванђеље.

То сам радио са многим људима и открио да има огромну вриједност у томе да се прича исприча директно и јасно — да се каже: „Ово је порука“, и да се види да ли је саговорник заиста разумије. Један од начина да провјерим да ли су је разумјели јесте да видим каква је њихова прва реакција. Веома често, одмах након објашњења, прва примједба коју изнесу управо је она коју је апостол Павле предвидио у Посланици Римљанима, када излаже Јеванђеље: „Ако се, дакле, спасавамо вјером, ако наша добра дјела немају заслугу — зашто онда да не наставимо да гријешимо, да би благодат још више обиловала?“

Павле је то предвидио, а ја то чујем веома често. И управо та реакција ми каже: „Да, сада су схватили.“ То је потврда да је порука заиста озбиљно схваћена и да се разумије. И то је веома добра полазна тачка за даљи разговор — након тога можемо разговарати о истинитости те поруке и њеним последицама. Али мислим да је управо то један од најкориснијих корака у таквом дијалогу.

JХ: Да, да — веома, веома корисно. Као што кажеш, мислим да често полазимо од сопствене перспективе и претпостављамо шта онај други зна, а врло често у томе гријешимо. А Јеванђеље — мислим да је то оно најважније, зар не? Зато је Исус и дошао. То је било и велико питање које си ти постављао: „Зашто је морао да умре?“ И то је, у крајњој линији, најважније питање од свих. Хвала ти што си то ставио у први план.

А за све који нас слушају, желим такође да напоменем да је Гијом целокупну своју причу забиљежио у новој књизи која је управо објављена и носи наслов Confessions of a French Atheist („Исповести једног француског атеисте“).

Хвала ти пуно, Гијоме, што си дошао и што си са нама подијелио своју причу. Изузетно си рјечит, и сви смо истински благословени што смо могли да пратимо твој пут и да будемо охрабрени њиме. Знаш, понекад гледамо некога и помислимо да та особа никада не би постала хришћанин, да не би ни разматрала ту могућност. А онда погледамо тебе и видимо да Бог може да нам приђе на изузетне, веома личне и моћне начине. То заиста изазива језу и трепет.

Нешто изузетно се догодило да би се твој животни ток зауставио и да би ти рекао: „Не, ово ћу заиста истражити.“ За мене је то просто задивљујуће. Са свим овим причама које слушам, видим како Бог дотиче људе — као што си и сам рекао — понекад наизглед готово случајним путевима и у неочекиваним околностима. И, искрено, Он то чини са свима нама. Понекад то не препознамо, али Он је лични Бог који нас дотиче на личан начин.

Зато ти хвала што си данас дошао и подијелио своју причу с нама.

ГБ: Заиста ми је било задовољство. Хвала вам на гостопримству, Џана.

JХ: О, молим, и нама.

 

Приредио и превео: протопрезвитер Никола Гачевић